Samljanka (Menandar)

Samljanka (grč. Σαμία) naslov je jedne komedije grčkoga pesnika Menandra, koji je delovao u okviru nove atičke komedije. Značajan deo teksta otkriven je na papirusu u 20. veku. Na sceni je komad prvi put prikazan verovatno između 317. i 307. pne.^[1]

Dva suseda, Demeja i Nikerat, otputovali su van Atine i za to vreme Nikeratova kćerka Planga rađa bebu, čiji je otac Demejin posinak Moshion. Vrše se pripreme da njih dvoje stupe u brak, a Demejina ljubavnica Hrisida, poreklom sa Samosa, koja je pobacila svoju bebu, pristaje da zadrži Plangino dete i Demeji ga predstavi kao njihovo vlastito. Susedi se vraćaju. Demeja čuje neku staricu kako priča o bebi kao Moshionovoj te zaključi da je Moshiona zavela Hrisida, s obzirom na to da on sad želi da se oženi Plangom. Demeja istera Hrisidu i bebu iz kuće, a primi ih Nikerat. Svi su zbunjeni očinstvom deteta, s obzirom na suprotstavljene indicije. U očaju Moshion se sprema da ode u plaćenike, ali se najzad sve razrešava i proslavlja se venčanje. (Tekst koji je obrađivao uobičajeni srećni završetak nije sačuvan.)

• Moshion, posinak Demejin
• Hrisida, nevenčana žena Demejina
• Parmenon, rob Demejin
• Demeja, starac
• Nikerat, starac
• Kuvar

Lik koji se u ovoj drami po osetljivosti izdiže iznad svih drugi jeste Hrisida, žena sa Samosa, koja trpi nepravedne optužbe i čak biva isterana iz kuće, no ipak ostaje verna ženskoj solidarnosti na koju se zavetovala Plangi. Kako bi odbranila Plangin identitet, ova žena trpi zlostavljanje i osvetu, bez ijedne reči protesta, no na koncu će sve to doprineti potpunoj revalorizaciji njene ličnosti. Lik Demeje takođe ima originalne crte; premda se radi o tradicionalnom komičkom liku (starcu zaljubljenom u devojku), on ima posebne karakteristike: umesto da bude tipičan smešan i lascivan starac (čest u Plautovim komedijama), Demeja se stidi svoje staračke ludosti, no istovremeno ne može se odupreti osećaju ljubomore.

Za razliku od Čovekomrsca, Parničara, Devojke s podrezanom kosom i drugih komada, sačuvanih u još manjim fragmentima, u Samljanki prolog izgovara ljudsko biće, a ne božanstvo. Tako ovde publika u prologu dobija Moshionovo subjektivno mišljenje, a ne božansko sveznanje. To je tehnički sofisticiraniji metod, no njegova prikladnost zavisi od zapleta određenoga komada. U ovom se konkretnom slučaju radi o komediji koja je dobrim delom zasnovana na nesporazumima do kojih dolazi u komunkaciji između likova, pa "pristrasnost" prologa ističe razliku između onoga što nas Moshion navodi na poverujemo i onoga što se zapravo dogodi. Osim toga, Moshion poznaje sve likove koji će se pojavii u Samljanki, jer se radi o njegovim rođacima i susedima, pa ih sve može uvesti u prologu, dok je u Čovekomrscu neophodno božanstvo, jer nijedan ljudski lik ne može publiku upoznati sa svim licima koja će se pojaviti u drami.^[2]

Ovaj se komad može nazvati komedijom zablude, koja je takođe tipična za novu komediju. Premda svi likovi u drami postupaju u dobroj veri te nema dežurnog zloće, situacija bi se ipak mogla preokrenuti. Uzrok svih zabluda u osnovi je ćutanje, i to Moshionovo i Hrisidino. Moshion okleva da objasni Demeji kako stoje stvari pa ovaj zaključi da dete nije Plangino. Hrisida pak ćuti da bi zaštitila dostojanstvo detetove prave majke. Međutim, kao što uvek biva u novoj komediji, svi će se ti nesporazumi razjasniti i priča će se završiti brakom.

U Samljanki, kao i inače u novoj atičkoj komediji, dobar deo zapleta oslanja se na tadašnje društvene i pravne konvencije. Društveni prestup koji pokreće zaplet jeste Moshionovo zavođenje Plange. ^[3] Moshion formalno potvrđuje da je dete njegovo, no ono je nezakonito, a u Menandrovoj komediji nezakonito dete mora se učiniti zakonitim. Za to se u ovom komadu koristi isto pravno sredstvo kao u Parničarima, a to je da će dete rođeno pre braka svojih roditelja postati zakonito nakon što oni stupe u brak, i zato Moshion tako žuri da bi se venčanje održalo pre no što se otkriju njegovi postupci.