Plaut

Plaut
Puno ime	Tit Makcije Plaut
Rođenje	c. 254. pne. Sarsina, Italija
Smrt	184. pne. Rim, Italija
Književni period	arhajsko razdoblje rimske književnosti
Važnija djela :::Aulularia Hvalisavi vojnik

Tit Makcije Plaut (lat. Titus Maccius Plautus, oko 250―184. st. e.), bio je najveći pisac komedija u rimskoj književnosti.

Rimska komedija postala je i razvila se po uzoru na novu atičku komediju, koja je cvetala u 4. i 3. veku st. e., pri čemu su se naročito koristila dela grčkih književnika Filemona, Apolodora i Menandra. Srednja komedija iskorišćena je kao uzor samo za Plautovog Persijanca i možda Amfitriona. Ta rimska komedija, nastala po uzoru na grčke originale i smeštena u grčko okruženje, nazvana je palijata (fabula palliata) prema odeći koju su na sceni nosili glumci (pallium »grčka kabanica«). Palijata je ili komedija karaktera (comoedia stataria) ili komedija zapleta (comoedia motoria), obično ima pet činova između kojih su umetnuti muzički delovi, koje je izvodio svirač na duplim tibijama (vrsta frule). Hora u palijati nije bilo, kao što ga nije bilo ni u novoj komediji; neka vrsta hora postoji jedino u Plautovom Konopcu. Umesto hora je, međutim, ponekad između činova svirao svirač (tibicen). U svakom komadu bilo je dve vrste partija: jedne su prosto recitovane (to su diverbia = dijalozi), a druge su izgovarane uz pratnju tibija (to su cantica). Cantica je u užem smislu svako pevanje uz pratnju tibija i predstavlja čisto lirsku monodiju, dakle solo pevanje, u promenljivom i često živom i nemirnom metru. Ovi kantici nalaze se samo kod Plauta, koji ih je dodao na sopstvenu inicijativu, jer njih ne nalazimo ni u novoj komediji.

Radnja palijate podeljena je na pet činova, uz koje se nalaze prolog i epilog. U prologu se publici daju neophodni podaci o grčkom originalu, o mestu na kome se radnja događa, predstavlja se predistorija događaja opisanih u komediji ili se skicira čitava radnja komedije. Terencijevi prolozi su manje iscrpni i uopšte manje uspeli od Plautovih, jer se u njima uglavnom bavi ličnim stvarima, nešto slično parabazi u staroj atičkoj komediji. Prolog obično izgovara neki mitološki lik ili lik iz komedije ili pak predvodnik glumačke družine (dominus gregis). Da bi publika bolje razumela radnju, uvođena su ponekad u komediju tzv. prethodna lica (personae protaticae), koja inače s radnjom nisu imala nikakve veze i kasnije se u komediji više nisu pojavljivala. Takva su lica npr. Artotrog u Plautovom Hvalisavom vojniku i Grumion u njegovoj Aveti, a koristio ih je i Terencije.

Prema tradiciji, komički su glumci u prvo vreme nosili samo perike, a kasnije maske, koje je navodno uveo Roscije Gal, i to »zato što je bio razrok«. Pozorište je najpre bilo od drveta i postavljalo se iznova za svaku novu predstavu. Prvo trajno pozorište od kamena dao je sagraditi Pompej 55. godine st. e. Prema tradiciji, kameno pozorište se počelo zidati još 154. st. e., ali je senat gradnju odjednom obustavio i uopšte zabranio sedenje u pozorištu.

Od rimske komedije sačuvana su nam dela Plauta i Terencija.

Plaut je rođen oko 250. god. st. e. u gradu Sarsini u Umbriji, najverovatnije u prilično siromašnoj porodici. Najpre je radio kao radnik na pozornici u Rimu, a zatim je dosta putovao i trgovao, ali u trgovini nije imao sreće. Kao siromašan vratio se u Rim i tu zarađivao za život radeći u mlinu. Tu je napisao tri komedije koje je publika dobro primila, pa je, ohrabren tim uspehom, napustio mlin i potpuno se predao poeziji, na kojoj je radio sve do svoje smrti 184. godine st. e. Rimski pisac Aul Gelije iz 2. veka n. e. prenosi nam sledeći epitaf koji je navodno bio postavljen na Plautovom grobu, ali koji ipak nije autentičan:

Otkad je Plauta odnela smrt, komedija tužna

postade, scena je prazna, a Smeh i Igra i Šala,

stihovi bezbrojni plakati stadoše svi k'o jedan.

Postquam est mortem aptus Plautus, Comoedia luget,

scaena est deserta, ac dein Risus Ludus Iocusque,

et numeri innumeri simul omnes conlacrimarunt.

U antici je Plautu bilo pripisivano oko 130 komedija, od kojih je čuveni rimski polihistor Marko Terencije Varon u 1. veku st. e. kao autentične izdovio 21 komediju, koje su zato skupno nazvane fabulae Varonianae i od kojih nam se u poptunosti sačuvalo njih dvadeset a jedna (Vidularia) samo fragmentarno. Sve komedije predstavljaju adaptacije nove atičke komedije; tri ili četiri su pouzdano Menandrove, dve su Difilove, dve Filemonove, a jedna verovatno Aleksidova. Sve one obrađuju grčki život i običaje te, uz humoristično preterivanje, grčki katakter. Plaut svoj uspeh kod neobrazovane rimske publike duguje najviše svojoj slobodnoj i živoj obradi grčkih originala, koje je po volji menjao, pojednostavljivao i kombinovao (»kontaminirao«, tj. od dva grčka originala stvarao jednu latinsku preradu), uz unošenje drugih elemenata čiji je cilj bio da se komadi dopadnu savremenoj rimskoj publici. Takve su, na primer, kratke dijaloške scene u kojima likovi razmenjuju pretnje i uvrede, motiv roba koji trči, lik roba u ulozi zabavljača koji slobodno govori i drsko se ponaša (što je Plautova publika možda smatrala uobičajenim kod Grka), kome je ponekad postavljen nasuprot lik odanog roba koji se brine za svoga gospodara (što je trebalo da izazove odobravanje od robovlasnika prisutnih u publici), grube šale, mnoštvo aliteracija i igra rečima. Pored toga, umesto da stvara komedije sastavljene isključivo od dijaloga (diverbium), Plaut je značajno uvećao muzičko-recitativni element (cantica), koji u nekim komadima zaprema i do dve trećine cele komedije.

U većini komedija zaplet se gradi oko trikova nekog lukavog roba koji treba da svom mladom i zaljubljenom gospodaru pomogne da osvoji srce neke devojke, u čemu mu smetaju ili neki suparnik ili svodnik ili devojčin strogi otac. Devojka je obično robinja i prostitutka za koju se do kraja komada otkriva da je zapravo rođena kao slobodna i stoga pogodna za buduću ženu mladog Atinjanina. Često je devojka u mladosti bila oteta pa njeno prepoznavanje kao nečije davno izgubljene kćerke predstavlja vrhunac komedije. Među drugim čestim likovima su hvalisavi vojnik, parazit i kuvar.

Plautove komedije su gotovo jedini pisani trag govornog latinskog jezika iz toga doba. Plautov jezik, iako je na granici standarnog književnog latinskog, izrazito je živ i elastičan, vešto prilagođen svakom liku u komediji. »Kad su Muze htele da govore latinskim, govorile su Plautovim jezikom«, rekao je Elije Stilon, rimski književni kritičar iz 2. veka st. e. Plautova komična snaga i duhovitost su velike, šale su mu ponekad frivolne, ali uvek uspele i nisu dosadne, jer teže da budu originalne i da se ne ponavljaju. Plautove su komedije bile veoma cenjene u doba kasne Rimske Republike i ranog Carstva, ali su se kasnije malo čitale jer im je jezik bio previše arhaičan. Plaut je ponovo otkriven i mnogo čitan u doba renesanse, pa je poslužio kao uzor i za neke Shakespearove komedije.

Amfitrion (Amphitruo) jedna je od najboljih Plautovih komedija, u kojoj Jupiter uzima lik tebanskog kralja Amfitriona da bi obljubio njegovu ženu Alkmenu, a bog Merkurije lik Amfitrionovog vernog sluge Sosije. Na sceni se tako kreću dva para dvojnika, što izaziva niz komičnih situacija. Plaut je ovaj komad nazvao tragikomedijom (tragico-comoedia), jer je predstavljao neuobičajen spoj suprotstavljenih elemenata: visokog morala udate žene i burlesknog besa njenog muža, ali verovatno i zato što obrađuje mitsku tematiku, koja je tradicionalno pripadala sferi tragedije.

Ćup sa zlatom (Aulularia) obrađuje priču o starom tvrdici Euklionu koji pronalazi ćup sa zlatom i otada neprestano bdi nad njim. Ovaj se motiv prepliće s motivom ljubavi: Euklionovu kćerku na nekoj je proslavi obljubio mladi Likonid, koji se sad kaje i želi da se oženi devojkom. Međutim, od Eukliona ruku njegove kćerke zatraži Likonidov ujak Megador, na šta Euklion pomisli da je Megador namirisao bogati miraz pa ćup sa zlatom iznosi iz kuće i stane da ga sakriva na različitim mestima stalno se plašeći i sopstvene senke. U jednom ga trenutku, dok je selio ćup, vidi Likonidov rob koji zlato i uzme. Kraj komedije je izgubljen, ali je najverovatnije imao srećan kraj: Likonid vraća ćup sa zlatom Euklionu, a ovaj mu zauvrat daje svoju kćerku za ženu.

Bakhide (Bacchides), čiji je početak izgubljen, takođe obrađuju dvostruki problem. Reč je o sestrama Bakhidama, dve hetere istog imena, od kojih jedna očara neiskusnog i bogatog mladića, a druga, koju voli mladi Mnesiloh, padne u ruke nekog vojnika. Rob na prevaru izmami novac od Mnesilohovog oca da bi njime otkupio vojnikovu Bakhidu, ali nespretno izgubi novac. Lukavi rob, međutim, opet prevari Mnesilohovog oca, a kada očevi odu heterama po svoje sinove, sve se završi zajedničkim veseljem.

Zarobljenici (Captivi) imaju pomalo sentimentalan karakter, neuobičajen za Plauta, i nemaju ženskih likova. Priča je o čoveku čija su oba sina dopala ropstva, jedan još u detinjstvu a drugi kasnije dok se borio u ratu. Nesrećni otac kupuje veliki broj neprijateljskih zarobljenika nadajući se da će među njima naći svoje sinove. To mu najzad i uspeva, naravno tek nakon brojnih peripetija, u kojima glavnu ulogu ima parazit sa svojim dosetkama.

Menehmi (Menaechmi) obrađuju temu dva potpuno slična blizanca i nazvani su po imenu jednog od njih. Iz te sličnosti proizlazi niz komičnih situacija. Jedan brat, Menehmo, otet je još kad je imao sedam godina, a drugi, Sozikle, menja svoje ime u bratovljevo da bi tako očuvao uspomenu na njega. Kada je odrastao, Sozikle-Menehmo kreće u potragu za svojim izgubljenim bratom i stiže u Epidaur, gde mu brat i živi. Nastaju komične situacije kad se on susreće s bratovljevom ljubavnicom, ženom i zatim tastom. Zabuna je, naravno, rešena na kraju komada, čime je obezbeđen obavezni srećan kraj.

Avet (Mostellaria) priča o tome kako je mladi Filolah, dok mu je otac bio na putu, od svodnika kupio jednu robinju i zatim je oslobodio i doveo da živi s njim u očevoj kući. Novac za to je pozajmio od nekog zelenaša. Otac se međutim neočekivano brzo vraća pa na scenu stupa Filolahov rob Tranion, koji oca pokušava da spreči da uđe u kuću, zbog čega slaže da je kuća ispražnjena jer ju je navodno počela opsedati avet, odnosno duh nekog ubijenog čoveka. Međutim, pojavljuje se zelenaš koji traži svoj novac, što Traniona tera da smišlja nove laži.

Hvalisavi vojnik (Miles gloriosus) u središtu radnje ima razmetljivog vojnika Pirgopolinika, čije ime znači »osvajač mnogih gradova«, koji stradava od roba zbog svoje gluposti i uobraženosti. Lik nadmenog vojnika čest je i u drugim komedijama.

Lažljivac (Pseudolus) priča o tome kako neki makedonski vojnik kupuje devojku od nekog svodnika za 20 mina, ali mu kapairiše samo 15 mina. Devojku treba predati njegovom glasniku koji svodniku donosi preostalih 5 mina. Međutim, u devojku je zaljubljen i mladi Atinjanin Kaliodor. Zatim nastaje niz komičnih dijaloga između vojnikovog glasnika, i Kaliodorovog roba Pseudola (»Lažljivca«), koji za svog mladog i zaljubljenog gospodara želi da otkupi devojku, nemajući dakako pritom nikakvoga novca. Ova dvojica se nadmeću u lažima, ali najzad nadvlada Pseudol. Pored lepo izvajanog lika ovog roba stoji naturalistički prikazan lik svodnika koga zanima samo novac.

Konopac (Rudens) je takođe pomalo sentimentalnog karaktera. Radnja se dešava na brdovitoj obali Kirene blizu jednog Venerinog hrama i seoske kuće starog Atinjanina Demona, čija je kćerka Palestra još kao dete oteta od njega a zatim dospela u ruke svodnika Labraksa. Mladi Atinjanin Plesidip zaljubljuje se u nju i svodniku daje kaparu za njen otkup. Labraks međutim odluči da devojku krišom odvede na Siciliju. Na putu međutim nastane velika oluja i lađa se razbije blizu obale Kirene. Palestra i još jedna devojka stignu do obale, gde ih lepo primi Venerina sveštenica. Spasao se i Labraks, koji takođe stiže do hrama i pokušava da odvede devojke, ali ih odbrane Demon i Plesidip. Tada se iz mora, zapetljan u ribarskoj mreži, izvuče kovčeg koji je pripadao Labraksu, pa ribar, izvlačeći svoju mrežu pomoću konopca (rudens) stane da se prepire oko kovčega s Plesidipovim robom. Prepirka dovede do toga da se u kovčegu pronađe ne samo Labraksovo blago, nego i predmeti koji dokazuju da je Palestra zapravo Demonova davno izgubljena kćerka.

Tri groša (Trinummus) kazuje kako mladić Lezbonik, dok mu je otac Harmid na putu, prodaje kuću ne znajući da je u njoj sakriveno blago. Harmidov komšija i prijatelj kupuje kuću da bi je spasao. Ovaj prijatelj za tri groša unajmljuje i sikofanta koji, navodno od oca, donosi miraz za Lezbonikovu sestru. Glavni komični zaplet nastaje kada sikofant sreće Harmida koji se upravo vratio s puta i govori kako mu donosi vesti od njega samoga. Komad se srećno završava dvostrukom svadbom.

Magarci (Asinaria) je komedija s elementima farse, a nazvana je prema magarcima koje rob prodaje, ali novac ne predaje svom starom gospodaru Demenetu nego ga zadržava da njime otkupi devojku za Demenetovog mladog sina Argiripa. Lukavi robovi vladaju pozornicom i radnjom komada, a u svoje spletke uspeju da upletu i Demeneta, koji plati da bi se uključio u sinovljevu ljubavnu igru. To mu međutim presedne kada ga na slavlju sa sinom i sinovljevom ljubavnicom ulovi njegova stroga žena i podrugljivo mu podvikne: »Ustaj, ljubavniče, polazi kući« (Surge, amator, i domum). Izreka »Čovek je čoveku vuk« (Homo homini lupus) potiče iz 495. stiha ove komedije.

Kasina (Casina) je dobila ime po robinji Kasini, u koju se zaljubljuju otac i sin. Njihova dva roba bore se oko devojke, pa najzad bacaju kocku i devojka pripadne ocu. Na venčanju se međutim sinovljen sin preobuče u nevestu te ocu i njegovom robu priređuje razne komične neprilike. Na kraju se ipak sin oženi devojkom, za koju se ispostavi da je zapravo komšijina kćerka.

Kovčežić (Cistellaria) govori o ljubavnim jadima dvoje mladih. Devojka Selenija radi za jednu heteru i postaje ljubavnica mladog Atinjanina Alkesimarha. Njen pravi identitet otkrivaju stvari skrivene u kovčežiću: ona je slobodna građanka i zapravo sestra devojke za koju Alkesimarhov otac ženi da oženi sina.

Žižak (Curculio) u središtu radnje ima parazita, prema kome je i nazvana. Fedrom je zaljubljen u robinju Planeziju, ali nema novca da je otkupi od svodnika. Kurkulion (= »Žižak«), njegov parazit, ukrade pečatni prsten od nekog uobraženog vojnika, koji je i sam kod nekog bankara deponovao novac da bi otkupio Planeziju. Pomoću pisma zapečaćenog ukradenim prstenom Kurkulion dolazi do devojke za svoga gospodara. Vojnik je besan, ali prsten otkriva da je Planezija zapravo vojnikova davno izgubljena sestra, i sve se srećno završava.

Epidik (Epidicus), nazvan prema grčkom imenu glavnog junaka, roba, ima zamršeni zaplet te govori o kupovini sviračice, o pozajmljivanju novca itd. Epidik stalno od svoga gospodara izmamljuje novac, prvo da otkupi sviračicu u koju se zaljubio gospodarev mladi sin, zatim da otkupi zarobljenicu koju je gospodarev sin, promenivši naklonost, zavoleo i koju je otkupio pozajmljenim novcem. Prevara je otkrivena, ali se sve srećno završava, jer se ispostavlja da je zarobljenica zapravo gospodareva davno izgubljena kćerka, pa je Epidiku sve oprošteno i on biva oslobođen.

Trgovac (Mercator) ponovo obrađuje temu ljubavnog suparništva oca i sina. Mladić, koga njegov otac šalje u inostranstvo nekim trgovačkim poslom, zaljubljuje se u neku robinju na Rodosu i dovodi je kući u Atinu pretvarajući se da ju je doneo na poklon svojoj majci. Mladićev otac se i sam zaljubljuje u devojku, i zatim sve teče po uobičajenom šablonu.

Persijanac (Persa) nosi ime po persijskoj odeći u koju se prerušio zaljubljeni rob da bi nadmudrio svodnika i ukradenim novcem otkupio devojku koju voli.

Mladi Kartaginjanin (Poenulus) obrađuje ljubavnu povest mladog Kartaginjanina i robinje koja je u rukama nekog svodnika. Komedija u rukopisima iz nepoznatih razloga ima dva završetka, a istorijski je zanimljiva jer sadrži nekoliko citata inače malo poznatog punskog jezika.

Stiho (Stichus) nosi ime po robu i priča o bračnoj vernosti ― dve sestre nakon dve godine strpljivog čekanja konačno dočekuju svoje muževe. Ipak u ovoj komediji ne preovlađuje sentimentalni ton: izvor komike je parazit, kome pomažu robovi dvojice gospodara koji su zaljubljeni u istu devojku.

Prostak (Truculentus) nazvana je prema grubom ali savesnom robu sa sela. Komad ima malo zapleta, a uglavnom se bavi lukavom prostitutkom koja bezobzirno iskorištava svoja tri ljubavnika: mladog Atinjanina, nadmenog vojnika i mladića sa sela (čiji rob daje ime komediji).

Plaut na Wikimedijinoj ostavi

• Project Gutenberg ima nekoliko engleskih prijevoda Plautovih drama.
• Biografija Plauta na engleskom jeziku.
• Projekt Perseus sadrži neke latinske tekstove i engleske prijevode Plautovih djela.