Онкологија

Онкологија
	Коронални ЦТ снимак приказује малигну мезотелиому, означен звјездицом и стрелицама
Фокус	канцерогени тумор
Потподеле	Медицинска онкологија, радијацијска онкологија, оперативна онкологија
Значајни тестови	Маркери тумора, ТНМ фазе, ЦТ снимак, МРИ
Специјалиста	Онколог

Онкологија је специјализована дисциплина медицине која се бави третманом канцера и тумора.^[1] Онкологија (грч. ὄγϰος – онкос = гомила, маса + λоγοс – логос = наука, знање, учење)^[2] је интердисциплинарна наука о узроцима, факторима, превенцији и општој природи појаве и раста и лечење тумора. У то подручје су усмерена истраживања из области више основних биолошких и медицинских наука, као што су: биохемија, генетика, физиологија, имунологија, ендокринологија, нуклеарна медицина, патологија, хирургија, радијацијска физика и остале експерименталне и клиничке струке.

Главни приступи и путеви лечења тумора су:

Дијагноза рака (патологија);
Терапија (нпр. операције, хемотерапија, радиотерапија и други модалитети)
Праћење оболелих од рака, након успешног лечења;
Палијативно збрињавање пацијената с терминалном малигном болешћу;
Етичка питања окружењу и нези оболелих;
Скрининг (снимање стања) у: популацији, или анализа родослова, која укључује и рођаке пацијената (у типовима рака за које се сматра да имају наследне основе, као што је рак дојке.^[3]^[4]^[5]^[6]

Преживљавање рака побољшавају три главне компоненте: побољшани превентивни напори за редуковање изложености факторим ризика (е.г., пушење дувана и конзумирање алкохола),^[7] побољашано тестирање за неколико типова канцера (чиме се омогућава раније дијагнозирање),^[8] и побољшани третмани.^[9]^[10]

Дијагноза

Медицинска историја је и даље важан снимак околности: карактер поремећаја који је повод за преглед пацијента и неспецифични симптоми (као што су умор, губитак тежине, необјашњива анемија, грозница непознатог порекла, паранеопластичне појаве и други знаци) могу бити основа за даљње претраге малигности. Повремено, локација малигности се може одредити и физичким прегледом. Дијагностичке методе укључују низ претрага, као што су:

Биопсија или ресекција; то су методе којима сумњива неопластична израслина може бити уклоњена у делу или у целини, а то процењује патолог за утврђивање малигности. Ово је тренутно златни стандард за дијагнозу рака и кључни поступак који води у следећи корак у управљању поступком (активни надзор, операција, терапија зрачењем, хемотерапије или њихова комбинација);
Ендоскопија или горњег или доњег гастроинтестиналног тракта, цистоскопија, бронхоскопија или назендоскопија, чиме се локализирају подручја сумњиве малигности, а након тога биопсијом када је то потребно:
X-зраци, ЦТ, МРИ скенирање, ултразвук и остале радиолошке технике за локализацију и водич биопсије;
Сцинтиграфија, једнофотонска емисија компјутеризоване томографије (СПЕЦТ), позитрон емисиона томографија (ПЕТ) и други методи нуклеарне медицине да се идентификују области сумњивих малигности.
Тестови крви, укључујући и тумор маркере, што може повећати сумњу на поједине врсте рака.

Осим дијагнозе, ти методи (посебно снимање ЦТ) често се користе како би се утврдила оперативност, односно да ли је оперативно могуће уклонити тумор у целости.

Од суштинског значаја за правилну класификацију рака, за вођење следећи корака терапије, тренутно је дијагноза патологије ткива (из биопсије). У изузетно ретким случајевима, када то није могуће, може се предузети „емпиријска терапија” (без тачне дијагнозе), на основу расположивих доказа (нпр. историја болести, снимак X-зрачењем и скенирање).

У врло ретким случајевима, а метастатским паушални или патолошки лимфним чворовима налази се (обично у врату) за које је примарни тумор не може наћи. Међутим, имунохистохемијски маркери често дају снажан показатељ примарне малигности. Ова ситуација се назива непозната примарна малигност, и опет лечење је емпиријско, на основу досадашњег искуства највероватнијег порекла.

Терапија

У зависности од идентификованог рака, препоручује се праћење и предузимање одговарајуће палијативне неге. Одређени поремећаји (као што је СВЕ или АМЛ) захтевају непосредан пријем и хемотерапије, а други позивају на редовне физичке прегледе и анализе крви.

Често се покушава оперативно уклањање тумора, у потпуности. Ово је само изводљиво када постоји неки ступањ сигурности да се тумор може бити стварно уклоњени. Када је извесно да ће остати делови тумора, куративна операција је често немогућа, нпр, када постоји метастазе на другом месту или када је тумор напао структуру којом се не може управљати без ризика за живот пацијента. Понекад операција може побољшати преживљавање чак и ако сво туморско ткиво није уклоњено; поступак се назива „дебулкинг” (тј. смањење укупног износа туморског ткива). Операција се такође користи за палијативно лечење неких врста рака, нпр. за ублажавање билијарне опструкције, или за ублажавање проблема у вези с неким церебралним туморима. Ризици операције морају бити мање тешки у односу на могућу корист.

Хемотерапије и радиотерапије се користе као прве линије радикалне терапије у великом броју малигних обољења. Они се такође користе и за адјувантне терапије, односно када је (макроскопски) тумор већ потпуно уклоњен хируршки, али постоји оправдан статистички ризик да ће се поновити. Хемотерапије и радиотерапије се најчешће користе за палијацију, где је болест јасно неизлечива: у овој ситуацији, циљ је побољшање квалитета и продужење живота. Добро је успоставити и хормонску манипулацију, посебно у лечењу рака дојке и простате. Тренутно се брзо шири и употреба третмана моноклонална антитела, посебно за лимфом (ритуксимаб) и рак дојке (трастузумаб).

Вакцине и друга имунотерапија су предмет интензивних истраживања.

Палијативна њега

Око 50% свих случајева рака у западном свету може се третирати ремисијом са радикалним третманом. За педијатријске пацијенте, тај број је много већи. Велики број пацијената који пате од рака ће умрети од ове болести, а значајан део пацијената с неизлечивим раком ће умрети од других узрока. То може бити у току проблема контроле симптома повезаних с прогресивним раком, а такође уз лечење болести. Ови проблеми могу укључивати бол, мучнину, анорексију, умор, непокретност и депресију. Нису сви проблеми строго физички: може бити нарушено и лично достојанство. Морална и духовне питања су такође важна.

Док многи од ових проблема спадају под надлежност онколога, палијативна њега је у доменима засебних, блиских специјалности за решавање проблема повезаних с узнапредовалом болешћу. Палијативно збрињавање је битан део ангажмана мултидисциплинарног тима за његу оболелих од рака. Услуге палијативног збрињавања могу бити мање болничке, већ су онколошке, уз медицинске сестре и лекаре који су у могућности да посете пацијенте код куће.

Етичка питања

У онколошкој пракси, постоје бројна етичка питања и дилеме. Они укључују:

Које информације дати пацијенту у вези с болести и у којој мери / прогресије / прогнозе;
Увођење у клиничка испитивања, посебно у светлу терминалне фазе болести;
Повлачење активног третмана.

Ова питања су уско повезана за пацијентовом личности, религијом, културом и породичним животом. Иако су ова питања сложена и емоцијска, одговори са често постижу на тражење пацијентовог заступника из круга поузданих личних пријатеља и саветника. То захтева ступањ осетљивости и врло добру комуникацију.

Напредак и истраживање

Постоји огроман број истраживања која се спроводи у свим гранама онкологије, у распону од биологије ћелија рака, радиотерапија на хемотерапији, режима третмана до оптималне палијативне његе и олакшања болова. У протеклих десет година, појавом нове генерације стандардног се и целогеномског секвенцирања, потпуно је промењено разумевање рака. Идентификација нових генетичких / молекулских маркера ће драматично променити како се дијагнозира и лечи рак, и утреће пут за персонализовану медицину.

Терапијске процене често укључују и пацијенте из различитих болница у одређеној регији. У многим европским државама, пацијенти су често укључени у невладине организације које координирају лечење, а у напреднијим и истраживање рака, као у УК, нпр. (CRUK) и Европску организацију за истраживање и третман рака (EORTC).

Специјалности

Постоји неколико подспецијалности онкологије. Осим тога, онколози често развију интерес и стручности у управљању одређеним врстама рака. Онколози се могу се поделити на основу врсте третмана и/или да ли је њихова улога првенствено дијагностичка.

Радиологија: локализација, одређивање фаза и често вађење биопсија да би се добила ткива за прелиминарну дијагнозу;
Анатомска патологија: доношење коначне дијагнозе и прогнозе рака, како би онколози спроводили одговарајући третман;
Радијацијска онкологија: третман, првенствено зрачењем, процес који се зове радиотерапија;
Хируршка онкологија: хирурзи су специјализовани у уклањању тумора;
Онкологија: лечење првенствено са лековима, односно фармакотерапија, која укључује поступке као што су хемотерапија, хормонска терапија и циљана терапија;
Гинеколошка онкологија: има фокус на раку женског репродуктивног система;
Педијатријска онкологија: бави се лечењем карцинома код деце.

У Великој Британији и неколико других земаља, онколози могу бити клинички или медицински онколози. Главна разлика је у томе што клинички онколози пружају радиотерапију, а медицински онколози не. У Северној Америци, чешћи су онколог и медицински онколог.

У већини земаља сада је уобичајено да пацијенте лече мултидисциплинарни тимови.^[11] Састају се на редовној основи и разговарају о збринутим пацијентима. Ови тимови се састоје од медицинског онколога, клиничког онколога или радиотерапеута, хирурга (понекад постоји и други, реконструктивни хирург), радиолог, патолог, специфични специјалиста за одређене органе, као што је гинеколог или дерматолог, а понекад је укључен и лекар опште праксе. Према болести оријентисани тимови су понекад у сукобу с општом организацијом рада у болницама. Историјски гледано, болнице су организоване на специфичан начин, према системима органа или техникама. Мултидисциплинарни тимови раде преко ове границе и те је понекад тешко дефинисати области задужености.

У ветеринарској медицини, подспецијалност ветеринарска онкологија се бави дијагностиком и лечењем рака код животиња.

Види још

Референце

^ Мауреен МцЦутцхеон. Wхере Хаве Мy Еyеброwс Гоне?. Ценгаге Леарнинг. 2001. ISBN 978-0-7668-3934-2. стр. 5.
^ Types of Oncologists, American Society of Clinical Oncology (ASCO).
^ Warrell D. A., Cox T. M., Firth J. D. (2010): The Oxford Textbook of Medicine Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012) (5тх ед.). Оxфорд Университy Пресс
^ Цоулехан, Ј. L.; Блоцк, M. Р. (2005). Тхе Медицал Интервиеw: Мастеринг скиллс фор цлиницал працтице (5тх изд.). Ф. А. Давис. ИСБН 978-0-8036-1246-4. ОЦЛЦ 232304023.
^ Гаррисон Ф. Х. (1966): Хисторy оф медицине, W.Б. Саундерс Цомпанy, Пхиладелпхиа.
^ Нобле Ј. (1987). Теxтбоок оф генерал медицине анд примарy царе. Литтле Броwн & Цо. ИСБН 978-0-316-61150-3.
^ Стеин, C. Ј.; Цолдитз, Г. А. (26. 1. 2004). „Модифиабле риск фацторс фор цанцер”. Бритисх Јоурнал оф Цанцер. 90 (2): 299—303. ИССН 0007-0920. ПМЦ 2410150 . ПМИД 14735167. дои:10.1038/сј.бјц.6601509.
^ Христова, L.; Хакама, M. (1. 1. 1997). „Еффецт оф сцреенинг фор цанцер ин тхе Нордиц цоунтриес он деатхс, цост анд qуалитy оф лифе уп то тхе yеар 2017”. Ацта Онцологица. 36 Суппл 9: 1—60. ИССН 0284-186X. ПМИД 9143316.
^ Форбес, Ј. Ф. (1. 8. 1982). „Мултимодалитy треатмент оф цанцер”. Тхе Аустралиан анд Неw Зеаланд Јоурнал оф Сургерy. 52 (4): 341—346. ИССН 0004-8682. ПМИД 6956307. дои:10.1111/ј.1445-2197.1982.тб06005.x.
^ Бристоw, Роберт Е.; Цханг, Јеннy; Зиогас, Аргyриос; Цампос, Белинда; Цхавез, Лео Р.; Антон-Цулвер, Хода (1. 5. 2015). „Импацт оф Натионал Цанцер Институте Цомпрехенсиве Цанцер Центерс он овариан цанцер треатмент анд сурвивал”. Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Сургеонс. 220 (5): 940—950. ИССН 1879-1190. ПМЦ 5145798 . ПМИД 25840536. дои:10.1016/ј.јамцоллсург.2015.01.056.
^ Цроке, Ј.M.; Ел-Саyед, С. (1. 8. 2012). „Мултидисциплинарy манагемент оф цанцер патиентс: цхасинг а схадоw ор реал валуе? Ан овервиеw оф тхе литературе”. Цуррент Онцологy. 19 (4): е232—е238. ИССН 1198-0052. ПМЦ 3410834 . ПМИД 22876151. дои:10.3747/цо.19.944.

Литература

Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Wатсон, Иан Р.; Такахасхи, Коицхи; Футреал, П. Андреw; Цхин, Лyнда (2013). „Емергинг паттернс оф соматиц мутатионс ин цанцер”. Нат Рев Генет. 14 (10): 703—718. ПМЦ 4014352 . ПМИД 24022702. дои:10.1038/нрг3539.
Меyерсон, Маттхеw; Габриел, Стацеy; Гетз, Гад (2010). „Адванцес ин ундерстандинг цанцер геномес тхроугх сецонд-генератион сеqуенцинг”. Нат Рев Генет. 11 (10): 685—696. ПМИД 20847746. дои:10.1038/нрг2841.
Катсанис, Сара Хустон; Катсанис, Ницхолас (2013). „Молецулар генетиц тестинг анд тхе футуре оф цлиницал геномицс”. Нат Рев Генет. 14 (6): 415—426. ПМЦ 4461364 . ПМИД 23681062. дои:10.1038/нрг3493.
Мардис, Елаине Р. (2012). „Апплyинг неxт-генератион сеqуенцинг то панцреатиц цанцер треатмент”. Нат Рев Гастроентерол Хепатол. 9 (8): 477—486. ПМИД 22751458. дои:10.1038/нргастро.2012.126.
Мукхерјее, Сиддхартха (2011). Тхе Емперор оф Алл Маладиес: А Биограпхy оф Цанцер. Фоуртх Естате. ИСБН 978-0-00-725092-9.
Вицкерс, Андреw (1. 3. 2004). „Алтернативе Цанцер Цурес: "Унпровен" ор "Диспровен"?”. ЦА: А Цанцер Јоурнал фор Цлиницианс. 54 (2): 110—118. ЦитеСеерX 10.1.1.521.2180 . ПМИД 15061600. дои:10.3322/цањцлин.54.2.110.

Спољашње везе

Институт за онкологију и радиологију
„Цомпрехенсиве Цанцер Информатион”. Натионал Цанцер Институте. јануар 1980. Приступљено 16. 1. 2016. <
„НЦЦН - Евиденце-Басед Цанцер Гуиделинес, Онцологy Друг Цомпендиум, Онцологy Цонтинуинг Медицал Едуцатион”. Натионал Цомпрехенсиве Цанцер Нетwорк. Приступљено 16. 1. 2016.
„Еуропеан Социетy фор Медицал Онцологy | ЕСМО”. www.есмо.орг. Приступљено 16. 1. 2016.

[1] Мауреен МцЦутцхеон. Wхере Хаве Мy Еyеброwс Гоне?. Ценгаге Леарнинг. 2001. ISBN 978-0-7668-3934-2. стр. 5.

[2] Types of Oncologists, American Society of Clinical Oncology (ASCO).

[3] Warrell D. A., Cox T. M., Firth J. D. (2010): The Oxford Textbook of Medicine Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012) (5тх ед.). Оxфорд Университy Пресс

[4] Цоулехан, Ј. L.; Блоцк, M. Р. (2005). Тхе Медицал Интервиеw: Мастеринг скиллс фор цлиницал працтице (5тх изд.). Ф. А. Давис. ИСБН 978-0-8036-1246-4. ОЦЛЦ 232304023.

[5] Гаррисон Ф. Х. (1966): Хисторy оф медицине, W.Б. Саундерс Цомпанy, Пхиладелпхиа.

[6] Нобле Ј. (1987). Теxтбоок оф генерал медицине анд примарy царе. Литтле Броwн & Цо. ИСБН 978-0-316-61150-3.

[7] Стеин, C. Ј.; Цолдитз, Г. А. (26. 1. 2004). „Модифиабле риск фацторс фор цанцер”. Бритисх Јоурнал оф Цанцер. 90 (2): 299—303. ИССН 0007-0920. ПМЦ 2410150 . ПМИД 14735167. дои:10.1038/сј.бјц.6601509.

[8] Христова, L.; Хакама, M. (1. 1. 1997). „Еффецт оф сцреенинг фор цанцер ин тхе Нордиц цоунтриес он деатхс, цост анд qуалитy оф лифе уп то тхе yеар 2017”. Ацта Онцологица. 36 Суппл 9: 1—60. ИССН 0284-186X. ПМИД 9143316.

[9] Форбес, Ј. Ф. (1. 8. 1982). „Мултимодалитy треатмент оф цанцер”. Тхе Аустралиан анд Неw Зеаланд Јоурнал оф Сургерy. 52 (4): 341—346. ИССН 0004-8682. ПМИД 6956307. дои:10.1111/ј.1445-2197.1982.тб06005.x.

[10] Бристоw, Роберт Е.; Цханг, Јеннy; Зиогас, Аргyриос; Цампос, Белинда; Цхавез, Лео Р.; Антон-Цулвер, Хода (1. 5. 2015). „Импацт оф Натионал Цанцер Институте Цомпрехенсиве Цанцер Центерс он овариан цанцер треатмент анд сурвивал”. Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Сургеонс. 220 (5): 940—950. ИССН 1879-1190. ПМЦ 5145798 . ПМИД 25840536. дои:10.1016/ј.јамцоллсург.2015.01.056.

[11] Цроке, Ј.M.; Ел-Саyед, С. (1. 8. 2012). „Мултидисциплинарy манагемент оф цанцер патиентс: цхасинг а схадоw ор реал валуе? Ан овервиеw оф тхе литературе”. Цуррент Онцологy. 19 (4): е232—е238. ИССН 1198-0052. ПМЦ 3410834 . ПМИД 22876151. дои:10.3747/цо.19.944.

[1]