Sergej Solovjov

	Sergej Mihajlovič Solovjov
	;
Rođenje	17. 5. 1820.; Moskva, Ruska Imperija
Smrt	16. 10. 1879. (dob: 59); Moskva, Ruska Imperija
Polje	istorija
Alma mater	Moskovski državni univerzitet Lomonosov

Sergej Mihajlovič Solovjov (rus. Сергей Михайлович Соловьёв); Moskva, 5/17. maj 1820 — Moskva, 4/16. oktobar 1879) je bio ruski istoričar.

Biografija

Rodio se u svešteničkoj porodici. Bogata kućna bibliteka razvila je kod njega ljubav prema čitanju i zarana ga vezala uz istorijska dela, a otac Mihail Vasiljevič (1791—1861) usadio ljubav prema narodu i iskreni hrišćanski moral.

Studirao je istoriju na moskovskom univerzitetu kod osnivača ruske medijevistike T. Granovskog, potom je kao učitelj dece grofa Stroganova od 1842. do 1844. godine putovao po Evropi. Usput je slušao predavanja kod F. Gizo-a i Ž. Mišle-a u Parizu, K. Riter-a i L. Ranke-a u Berlinu, te F. Šlosera u Hajdelbergu. Po povratku u Moskvu magistrira 1845. godine temom „O odnosu Novgoroda prema velikim kneževima“. Godine 1847. doktorira temom „Istorija odnosa među ruskim knezovima Rjurikova doma“. Od iste godine je profesor moskovskog univerziteta. Od pedesetih do sedamdesetih godina 19. veka objavio je brojne naučne radove, eseje, članke i prikaze vođen principom koji je izrazio u svojim „Istorijskim pismima“: nauka mora odgovoriti na pitanja života. Od 1864-70. dekan je istorijsko-filološkog fakulteta, a od 1871. do 1877. godine rektor moskovskog univerziteta. Zadnjih godina života bio je predsednik Moskovskog društva ruske istorije i starina i upravnik Palate oružja moskovskog Kremlja (rus. Оружейная палата).

Bio je učitelj carevića Nikole i vaspitač budućeg cara Aleksandra III.

Njegov sin Vladimir Sergejevič Solovjov postao je istaknuti ruski filozof, istoričar, pesnik, novinar i književni kritičar. Igrao je značajnu ulogu u razvoju ruski poezije i filozofije krajem 19. i početkom 20. veka. Drugi sin Vsevolod S. Solovjov postao je pisac romana, autor istorijskih romana i hronika.

Naučna dela

Njegovo najveće delo je opširna „Istorija Rusije od najstarijih vremena“ (rus. Истории России с древнейших времён) (do 1774.), koja je prevazišla sva dotadašnja dela iste vrste. Od godine 1851. do smrti je napisao 29 svezaka. Poslednji tom je objavljen posthumno. Ovaj iscrpan prikaz ruske istorije je drugi veliki prikaz ruske istorije u 19. veku, nakon Karamzinovog od 11 svezaka iz prve polovine 19. veka. Kao što je Karamzinovo delo obeležilo prvo polovinu 19. veka u ruskoj istoriografiji, tako je Solovjovovo delo obeležilo drugu polovinu 19. veka. On pobija Karamzinov subjektivistički pristup, naročito teze o zasebnom razvoju Rusije u odnosu na evropski Zapad. Solovjov uzima u obzir sličnost istorijskog razvitka Rusije i Zapada, ali i naglašava specifičnosti koje daje geografski položaj Rusije, dodir Evrope i Azije, islama i hrišćanstva.

Njegovo drugo veliko delo je objavljeno 1863. godine (godina poljskog ustanka) - Istorija pada Poljske (rus. История падения Польши).

Godine 1877, kada je izbio rusko-turski rat, izašla je njegova knjiga „Car Aleksandar I, politika i diplomatija“ (rus. Император Александр И. Политика, дипломатия).

Posebno je popularna njegova knjiga publicističkog karaktera „Javna čitanja o Petru Velikom“ (rus. Публичные чтения о Петре Великом).

Uveo je moderne istraživačke metode u rusku istoriografiju po uzoru na Rankea. Istoriju je shvatao prema Hegelovim koncepcijama. Za razliku od službene ruske istoriografije, koja je bila prožeta plemićkom koncepcijom i sveslovenskom idejom, i državom kao glavnim pokretačem u ruskoj istoriji, on suprotstavlja misao o međusobnom uticaju države i naroda.

Naglašavao je ulogu Rusije kao predstraže hrišćanstva na istoku.

Literatura

Na današnji dan za 16. juni (Koledar) slovenačkih novina Delo^{[mrtav link]}
Mirjana Gros (Mirjana Gross), Suvremena historiografija, Zagreb 2001, 351.
Opća i nacionalna enciklopedija u 20 knjiga, 18 tom Sa-St, Zagreb 2007, 223.
Velika sovjetska enciklopedija - elektronsko izdanje
Članak Vikipedije na ruskom jeziku i dr.

Spoljašnje veze