Perikle
| Perikle | |
|---|---|
 right |
Perikle ili Periklo (grčki: Περιϰλῆς, Periklēs) bio je atinski državnik, vrstan govornik i vojskovođa.
Poticao je iz ugledne atenske aristokratske porodice. Njegov otac, Ksantip, zapovedao je u čuvenoj bici kod Mikale. Majka mu je bila unuka čuvenog reformatora Klistena. Bio je dobar vojskovođa, no ostao je poznat po zalaganju za atenski narod (demos). Bio je dobro obrazovan, izvrstan govornik, a podršku puka dobio je zbog promjena koje je proveo. Atina je pod njegovim mudrim vođstvom, uživajući blagodati perioda poznatog pod nazivom pentekontaetija, postala najlepši i najbogatiji grad helenskog sveta.
Perikle je na čelo atinske demokratije došao nakon smrti Efijalta. Naše znanje o Periklovom životu potiču uglavnom iz dva izvora. Istoričar Tukidid izuzetno mu se divio i nije ga kritikovao. Međutim, Tukidid je oko 40 godina mlađi od Perikla te nije bio savremenik rane Periklove karijere; takođe, Tukidid se u potpunosti usredsredio na Periklove intelektualne sposobnosti i vodstvo u ratu, izostavljajući biografske detalje, za koje je smatrao da su irelevantni za temu o kojoj piše. Ove praznine delimično popunjava Plutarh, koji je, nekih 500 godina kasnije, počeo da piše Periklovu biografiju, kako bi opisao jednog čoveka nepokolebljive vrline i veličine koji se uspešno nosio sa kolebljivošću mase, da bi završio prilično zbunjen slikom koju je našao u svojim izvorima o Periklovoj odgovornosti za jedan nepotreban rat.
Perikle je rođen tokom prve generacije koja je mogla koristiti novo oružje – glas u narodnoj skupštini – protiv starih moćnih porodica. Njegov otac, Ksantip, tipičan pripadnik ove generacije, gotovo sigurno član stare i ugledne porodice, počeo je svoju političku karijeru "dinastijskim" brakom sa jednom članicom kontroverzne porodice Alkmeonida. Uskoro je napustio njihovu političku poziciju, verovatno se razišavši sa njima po pitanju odnosa sa Persijom, te je pošao novom stazom sudskog gonjenja kao političkog oružja. Možda zbog toga što nije dobio širu narodnu podršku, Ksantip je kažnjen ostrakizmom 484. godine, mada se vratio posle opšte amnestije 480. godine, pa je i zapovedao atinskim snagama kod Mikale 479. godine. Umro je verovatno ubrzo posle toga. Perikle je možda od njega nasledio privrženost demokratiji, kao što je od njega nasledio i zemljište u demi Holargu, severno od grada Atine, koje ga je stavljalo veoma visoko, mada ne i u sam vrh, u atinskoj piramidi bogatstva. Periklova majka Agarista, pošto je bila iz porodice Alkmeonida, obezbedila mu je odnose sa ličnostima čija je politička vrednost bila u opadanju, a u nasleđe mu je ostavila i prokletstvo svoje porodice, njihov verski usud koji su njegovi neprijatelji ponekada koristili protiv njega.
Jedino ime koje se pominje u vezi sa Periklovim ranim obrazovanjem jeste ime Damona, učitelja muzike, čiji se uticaj, kažu izvori, nije ograničio samo na muziku. Takođe je pažljivo pratio predavanja presokratskih filozofa Zenona iz Eleje i Anaksagore iz Klazomene. Kasnije, već kao rukovodilac atinske države, Perikle je stalno održavao tesne odnose sa najnaprednijim i najtalentovanijim ljudima svog vremena – sa sofistom Protagorom, istoričarem Herodotom, velikim umetnikom Fidijom.
U svojoj političkoj delatnosti Perikle je od samog početka prišao demokratskom pokretu, onim srednjim slojevima demosa – trgovcima, brodovlasnicima, vlasnicima zanatskih radionica, srednjim, pa čak i sitnim zemljoposednicima – koji su bili zainteresovani za razvoj pomorske moći Atine, za učvršćenje njenih trgovinskih veza, za razvoj pomorske trgovine i koji su ranije podržavali Temistokla, a zatim Efijalta.
Prvi poznat datum u Periklovom životu je 472. godina, kada je platio prikazivanje Eshilove persijske trilogije. Sledeće godine njegovog života nisu nam poznate, sve do 463. godine, kada je optužio Kimona, tada vodećeg atinskog vojskovođu i državnika, da nije iskoristio šansu koja mu se pružila za osvajanje Makedonije. Ovo implicira da se Perikle zalagao za agresivnu politiku atinske ekspanzije. Perikle je 462. godine podržao Efijatove reforme u pravcu dalje demokratizacije društva. Posle Efijaltove smrti Perikle je nastavio započeti demokratski preobražaj atinske države.
Posle 462. godine u Atini nije bilo nikakvih opštih odjednom sprovedenih reformi kakve su sproveli Solon ili Klisten. Glavni cilj je postignut: ostaci oligarhijskog poretka bili su ukinuti, a vrhovna vlast je prešla u ruke atinskog demosa. Postojeći izvori ne omogućuju da se uvek jasno utvrdi kakve je konkretne zakonodavne forme donela ta promena – koji su od preživelih zakona i da li su odmah bili revidirani, kakvi su i kada uvedeni novi zakoni. Aristotel, koji se nije slagao sa novim poretkom, govori o tim promenama veoma uopšteno i neodređeno: "Državno uređenje sve više je gubilo svoj strogi poredak krivicom ljudi koji su se zanosili demagoškim ciljevima. U celokupnoj upravi Atinjani se nisu tako strogo pridržavali zakona kao što je to bilo ranije" (Atinski ustav). Prema Aristotelovom svedočanstvu, 457. godine za arhonta je prvi put bio izabran jedan zeugit, koji prema Solonovom timokratskom ustavu nije imao pravo da bude biran na to mesto.
Solonov ustav, međutim, zvanično, putem zakona, nije bio ukinut, ali su stvarno atinski građani – pripadnici nižih imovinskih razreda imali pristup na sve položaje u državi, izuzev dužnosti stratega. U Pseudo-Ksenofontovom Atinskom ustavu određeno se kaže da su na početku peloponeskog rata arhonti birani iz redova svih Atinjana. Takođe, poznato je da imovinsko stanje kandidata za izbor nije utvrđivano proverom, već je svakom kandidatu postavljano usmeno pitanje da li ima zeugitski cenz. Pri tome nijedan kandidat, ma koliko bio siromašan, nikad nije na to pitanje odgovarao negativno. Tako je utvrđivanje cenza svedeno na puku formalnost. Istina, i sam položaj arhonta u to doba izgubio je svoj značaj, pri čemu su izuzetak činili arhonti-eponimi i arhonti-polemarsi, u čije su nadležnosti i dalje spadali sudski poslovi koji su se odnosili na atinske građane i strance, a o kojima su oni donosili prethodne odluke.
Kao drugi dokaz demokratizacije atinskog državnog uređenja služi širenje običaja da se za čitav niz dužnosti službena lica biraju žrebom, umesto glasanjem, kako u birani ranije. Pomoću kocke popunjavane su gotovo sve dužnosti, osim dužnosti stratega i onih za koje je bilo potrebno stručno znanje.
U ovo doba uvedeno je i nagrađivanje rada za obavljanje javnih funkcija, koje je vršeno iz sredstava državne blagajne. To je otpočelo na osnovu Periklovog zakona o platama helijasta kojima bila određena nagrada od 2 obola za svako zasedanje. Karakter te mere bića jasan ako uzmemo u obzir da je atinski narodni sud – helijeja, imao 6.000 zakletih porotnika koji su svake godine bili birani kockom. Nagrađivanje porote predstavljalo je samo početak celokupnog sistema drugih plaćanja. Na predlog Perikla, državna blagajna počela je da sirmošanim građanima isplaćuje tzv. theorikon – pozorišni novac. Namera theorikona bila je da se građanima pruži mogućnost za odmor i razonodu za vreme praznika kada su u Atini prikazivane pozorišne predstave. Sasvim je moguće da je u ovo vreme uvedena i isplata dnevnica članovima Veća pet stotina (po 5 obola na dan), koje je sada zasedalo mnogo češće; zatim su uvedene plate arhontima i nizu drugih službenih lica, plate građanima koji su bili u vojsci i floti.
Plaćanje rada na državnim dužnostima pružilo je masi atinskih građana mogućnost da aktivno koriste svoja politička prava. Otada je svaki, pa i najsiromašniji građanin Atine mogao da gotovo sve svoje vreme posveti javnim poslovima. Tako su, na primer, počeli da porotnike biraju prvenstveno iz najsiromašnijih slojeva atinskog stanovništva – učešće u radu suda za mnoge je građane postalo izvor prihoda za život. Ovi izdaci iznosili su relativno mali procenat u stavci rashoda atinskog budžeta. Atinska država je lako podnosila takve izdatke, jer je stajala na čelu Atinskog pomorskog saveza i jer je taj savez već prerastao u atinsku pomorsku državu čiji su podanici bili obavezni da redovno uplaćuju foros. Upravo je Perikle inicirao prenošenje savezne blagajne sa ostrva Delosa u Atinu, čime je Atinjanima bilo omogućeno da se služe tim novcem bez ičije kontrole. Perikle je za vreme svoje vladavine koristeći budžet atinskih država pravio višespratnice koje su sadržale mehanizam kojim su se ljudi peli na više spratove bez većeg napora. Istoričari tvrde da su na osnovu ovog mehanizma nastali današnji liftovi.
Značajan je Periklov zakon o sastavu atinskog građanstva, donesen 451/0. godine. Pre tog zakona atinskim građaninom smatran je onaj kome je otac bio atinski građanin koji je priznao novorođenče, nad njim izvršio određene obrede i uveo ga u spisak građana svoje deme. Majka novorođenčeta pri tome nije morala da bude atinska građanka. Prerastanje Atine u jedan od najvećih političkih, kulturnih i ekonomskih centara Grčke učinilo je da je ona postala privlačna tačka za građane drugih gradova; sva dobra koja su uživali atinski punopravni građani prirodno su kod mnogih drugih izazvala želju da se orode sa Atinjanima ili na bilo koji drugi način uključe u njihove redove. Međutim, finansijske mogućnosti atinske države nisu bile neograničene. Porast broja atinskih građana ugrožavao je tako njihove privilegije. Zato je Perikle 451/0. godine doneo zakon, prema kome se za sticanje atinskog građanstva postavljaju drugi uslovi: od sada je prava atinskog građanina dobijao samo onaj čiji su i otac i majka po svom rođenju spadali među prave Atinjane. Suština tog zakona najjasnije se ispoljila 444. godine, kada je egipatski vladar Psametih poslao na poklon atinskom demosu 40.000 medimni pšenice koju je trebalo podeliti građanima. Upravo su tada sa svih strana počele da stižu tužbe i atinski sud bio je pretrpan mnoštvom parnica o nezakonito rođenima. Rezultat tih procesa bilo je osetno smanjenje broja onih koji imaju pravo na dobijanje žita; time je povećan deo koji pripada punopravnim građanima.
Puna zakonodavna, izvršna i sudska vlast pripadala je u Periklovo doba svim punopravnim građanima koji su bili organizovani u narodnu skupštinu – eklesiju. Eklesija, koja se okupljala na brežuljku Pniksu otprilike svakih deset dana, nije svoja prava ni na koga prenosila, već ih je koristila neposredno. Pravo učešća u skupštini imali su svi punopravni muškarci koji su navršili trideset godina života. Svakom učesniku bila je zagarantovana sloboda govora i zakonodavna inicijativa. Svako je mogao istupiti s bilo kakvim predlogom, s kritikom svakog od službenih lica ili već prihvaćene i sprovedene mere, svakog zakonskog projekta. Teško je stoga tačno definisati krug pitanja kojima se bavila eklesija. Raspolažući neograničenim pravima, ona je mogla raspravljati o bilo kojem pitanju, bilo da je spadalo u delokrug sudstva ili nekog od službenih lica. U praksi eklesije od najvećeg su značaja bili sledeći poslovi: izbor stratega i drugih viših vojnih funkcionera, objava rata, sklapanje mira, zaključivanje saveza i druga pitanja spoljne politike; dodeljivanje prava građanstva, primanje računa viših službenih lica; donošenje najraznovrsnijih zakona; pretresanje i donošenje državnog budžeta. Sva pitanja rešavana su javnim glasanjem, dizanjem ruku. Tajno glasanje primenjivano je samo u izuzetnim slučajevima, a uvek kada se radilo o pojedincu – tzv. νόμος επ' ἀνδρί: tada su glasali spuštanjem raznih kamenčića u urnu. Tajno je glasanje, dakako, primenjivano i prilikom izricanja kazne ostrakizma. Odluke narodne skupštine unošene su u zapisnike, koji su uvek počinjali formulom "Odlučili su veće u narod".
Struktura Veća pet stotina, čije su se sednice održavale svaki dan, i to obično u većnici (buleuterion) na agori, bila je uglavnom ista kao i u vreme Klistena. Ono se sastojalo od predstavnika deset fila, po 50 pritana iz svake. Pritani su redom obavljali svoje funkcije, po strogo utvrđenom redu prema kome je i godina bila podeljena na deset delova. Funkcije veća sastojale su se u pripremama predmeta za narodnu skupštinu i rešavanju nekih pitanja drugorazrednog značaja između dva zasedanja eklesije. Na samoj skupštini takođe su bila u delokrugu Veća pitanja predsedavanja, određivanja roka za saziv idućeg zasedanja skupštine, sastavljanja dnevnog reda itd. Nijedno pitanje nije se moglo pretresati u narodnoj skupštini dok se prethodno o njemu ne izjasni Veće. Ali time Veće ni u kojem slučaju nije stajalo iznad skuštine. Tu se zapravo radi o proceduri koja je uslovljena time što skupština zbog svoje glomaznosti nije mogla da pretresa pitanja s potrebnom pažnjom i ozbiljnošću ako ona nisu bila unapred obrađena. Veće se moralo starati i o tome da se izvrše odluke narodne skupštine. Osim toga, ono je posredovalo u poslovima sa drugim državama, uvodilo u narodnu skupštinu poslanstva, sklapalo i zakletvom potvrđivalo ugovore. Ono je takođe primalo izveštaje od raznih činovnika, davalo im uputstva i moglo ih kazniti novčanom kaznom do iznosa od 500 drahmi. Veće je za svoj rad bilo odgovorno; ako nije bilo prigovora, na kraju mandata dobijalo je počasni venac.
Atinski sud porotnika – helijeja – i po svojoj strukturi, i po svojim funkcijama, i po osobenostima načina rada, predstavljao je jedinstvenu instituciju. Helijeja je brojala 6.000 porotnika, koji su bili podeljeni u deset dikasterija, po 500 ljudi u svakoj (po 100 porotnika u svakoj dikasteriji smatrano je rezervom). Da bi se sprečilo podmićivanje, sudski predmeti su dikasterijama raspoređivani žrebom. U naročito važnim slučajevima sastavljane su po dve, čak i po tri dikasterije, radi pretresanja jednog predmeta. Sudski proces u helijeji bio je izgrađen na principu takmišenja (agon). Porotnici bi saslušali i podnosioca tužbe i tuženog i svedoke, dozvoljavali su im da se svađaju na licu mesta; kad bi porotnicima cela stvar postala jasna, pristupali su glasanju. Pri tome, atinski sud nije poznavao specijalne tužioce. Optužbu u bilo kom predmetu – čak i u slučaju kada se radi o interesima države – podnosio je i branio svako ko je hteo. Principijelno se smatralo da su državni interesi pitanja koja treba da leže na srcu svakog građanina, pa je prema tome svako imao dužnost i pravo da istupi u njihovu odbranu na sudu. Nije bilo ni profesionalnih branilaca: svaki građanin morao je da se brani sam. U slučaju da se neko osećao nesposobnim da to učini, obraćao se stručnjaku (logografu) i zatim je učio napamet govor koji bi mu on napisao. Karakterističan je odnos atinskog suda prema robovima. Ako je neki rob morao da istupi kao svedok, po zakonu je morao svoj iskaz dati samo uz mučenje. Ako bi rob pri tome umro, njegovom vlasniku bila bi nadoknađena vrednost – materijalna šteta pričinjena sudskim procesom.
Od službenih lica koja su svoja ovlašćenja dobijala svake godine putem izbora u narodnoj skupštini najveći značaj imao je kolegijum desetorice stratega. Na tu dužnost počev od 444. godine, pa tokom daljih 15 godina, biran je i sam Perikle ponovo svake godine. U vreme Perikla stratezi nisu primali platu, pa su na tu dužnost mogli pretendovati samo imućni ljudi. U rukama stratega bila su koncentrisane najvažnije funkcije administrativne, izvršne i vojne vlasti. Stratezi su komandovali atinskom flotom i vojskom, obavljali su sve poslove spoljne politike atinske države i predstavljali su je u diplomatskim pregovorima, vodili su finansijske poslove itd. Raspolažući tako širokim ovlašćenjima, stratezi su se istovremeno nalazili pod stalnom kontrolom narodne skupštine, kojoj su morali polagati račune. U slučaju da skupština oceni delatnost stratega kao nezadovoljavajuću, mogla ih je razrešiti dužnosti pre roka i izabrati nove. Sedište stratega (strategion) nalazilo se na agori.
Pre stupanja na dužnost svaki je službenik morao da prođe neku vrstu ispita (dokimasia), koji vrši sud, samo su arhonte ispitivali i Veće pet stotina i sud, a članove Veća bivši saziv Veća. Tom prilikom proveravalo se da li je službenik pravi građanin, da li je ispunio svoje građanske dužnosti, da li neporočan itd., što je sve trebalo dokazati svedocima. Za neke su se službe tražila i posebna svojstva: tako se za arhonte tražilo da im dedovi i s očeve i s majčine strane budu građani; za stratege – da su oženjeni i da imaju posed u Atici. Nakon službe svaki je službenik polagao račun: dok nije položio račun on nije od svoje imovine mogao nikome ništa dati ni iz zemlje otići.
Važno je takođe da se razmotri pitanje opštih garancija za stabilnost poretka u doba Perikla. Kao što je rečeno, atinska narodna skupština koja se sastajala svakih deset dana imala je vrhovnu vlast u državi. Prema tome, ona je raspolagala i pravom da menja osnovne državne zakone, koji su činili njen ustav. Stoga se, teorijski gledano, opasnost bitnih promena postojećeg državnog poretka javljala sa svakim sastankom građana na Pniksu. Da bi se sprečila ta opasnost, u Atini su postojale posebne institucije koje su atinskom ustavu garantovale izvesnu trajnost.
Najvažnija među njima bila je institucija γραφὴ παρανόμων, tj. "tužba protiv onih koji su predložili loše zakone". Svaki građanin koji je želeo da pokrene ovu tužbu o tome je davao izjavu u skupštini. Zatim je morao da se zakune da neće to svoje pravo koristiti na štetu atinskog naroda, i posle toga bi on sam iznosio prigovor na bilo koji predlog koji je iznesen u skupštini ili na zakon koji je već bio usvojen, a koji je, po njegovom mišljenju, u suprotnosti sa postojećim zakonodavstvom. Takav prigovor odmah je obustavljao vrednost predloga, odluke ili zakona, a cela stvar ustupana je narodnom sudu – helijeji. U sudu je podnosilac pritužbe pred sudijama porotnicima dokazivao osnovanost svog protesta prema pravilima takmičarskog procesa. Kao branilac osporenog predloga, odluke ili zakona nastupao je onaj građanin koji ih je u svoje vreme podneo narodnoj skupštini ili posebna komisija koja je stvar sprovela u narodnoj skupštini. Saslušavši obe strane, sudije su donosile odluku. Ako je pritužba bila prihvaćena kao osnovana, onda su se osporeni zakon ili odluka ukidali, a građanin koji ih je u svoje vreme predložio odmah se pozivao na odgovornost pred sudom "zato što je sugrađane doveo u zabludu". Sud ga je mogao osuditi na veću novčanu kaznu ili na još strožiju kaznu uključujući i progonstvo ili smrtnu kaznu. Danas se često upotrebljava čuvena Periklova rečenica koju je izgovorio za vreme jednog suđenja: "Ljudi nemojte krv prolivati, kad sve može lepa reč da učini".
Na taj način, za svaki svoj predlog u narodnoj skupštini građanin je odgovarao svojom imovinom i životom, i nije bio odgovoran samo pred organima države već i pred svakim drugim atinskim građaninom. Međutim, u korišćenju prava pritužbe svakog građanina na protivzakonitosti bile su moguće i zloupotrebe: bilo je i takvih koji su hteli da koriste pravo "grafe paranomon" u cilju nanošenja štete državi. Takva mogućnost takođe je bila predviđena atinskim zakonodavstvom: ako je helijeja odbacila pritužbu podnesenu putem "grafe paranomon" i ako je za njenog podnosioca glasalo manje od jedne trećine porotnika, onda su tog podnosioca na licu mesta pozivali na sudsku odgovornost zbog neosnovanosti pritužbe i mogli su mu izreći srogu kaznu.
Drugu garanciju stabilnosti postojećeg poretka predstavljala je naročita procedura za sprovođenje zakona. U državnom pravu Atinjana treba razlikovati zakone – nomoje i obične odluke – psefizme. Psefizme su imale kauzalan karakter, a zakoni – opšti. Za sprovođenje običnih odluka nije bila potrebna neka naročita procedura; nasuprot tome, sprovođenje zakona bilo je skopčano sa proceduralnim pravilima kojima se namerno odlugovlačilo njihovo pretresanje kako bi se narodna skupština sačuvala od opasnosti da na brzinu i nepromišljeno donese neku odluku.
Ne treba zaboraviti da atinske žene – da se i ne govori o robovima – nisu imale nikakvih političkih prava. Punopravnih građana u atinskoj državi nije bilo više od 15–20 odsto celokupnog stanovništva. Ali od onih koji su ulazili u sastav privilegovane manjine svi ni izdaleka nisu imali stvarne mogućnosti da koriste svoja prava. Učešće običnih građana u narodnoj skupštini za vreme Perikla nije plaćano davanjem neke pomoći iz državne blagajne. Zato svi oni koji su živeli od svog rada nisu mogli da svakih deset dana po više časova provedu na Pniksu. Još manje mogućnosti za to imali su atički seljaci: da posete narodnu skupštinu, morali su doći u grad, a u periodu intenzivnih poljskih radova mali broj seljaka mogao je sebi priuštiti to da napusti polja. Zbog svega toga, iako je celokupan broj atinskog građanstva iznosio oko 30–35 hiljada ljudi, broj učesnika u narodnoj skupštini izgleda da nije prelazio 2–3 hiljade, a samo u nekim naročitim slučajevima okupljalo se više građana.
Međutim, u antičkom državnom pravu nije postojao pojam kvoruma. Neposredno učešće u narodnoj skupštini shvatano je kao pravo, a ne kao obaveza. Zato, ako neko od građana nije dolazio na zasedanje skupštine, smatralo se da na neki način prenosi svoje pravo na prisutne, i odluka eklesije imale su zakonsku snagu bez obzira na broj građana koji su je doneli. Tako se desilo da je atinska skupština, posebno za vreme peloponeskog rata, često donosila sasvim slučajne odluke koje su bile u suprotnosti sa interesima države i opštim kursom njene politike. Među funkcionerima biranim žrebom ili glasanjem u skupštini često su se mogli naći nezgodni ljudi i ljudi nesposobni za obavljanje dužnosti na koju su izabrani: njihova jedina prednost sastojala se u tome što su na dan izbora prisustvovali zasedanju na Pniksu. Takođe, zahvaljujući činjenici da služba stratega nije bila plaćena, nju su mogli vršiti samo bogati građani, koji često nisu bili naročito privrženi demokratiji, pa su na taj način mogli uticati na politički život zemlje.
Jasno je da su protivnici atinske demokratije nastojali da iskoriste slabe strane državnog uređenja za svoje interese. Oni se nisu mirili sa porazom i na sve moguće načine pokušavali su da vrate svoje izgubljene povlastice. Posle Kimonove smrti njihov je vođa postao Tukidid iz Alopeke, Milesijin sin, koji je u eklesiji redovno istupao protiv Perikla. Perikle je, međutim, odneo pobedu i putem ostrakizma prognao Tukidida iz Atine. Ali, oligarhijski elementi ni posle toga nisu položili oružje. Istina, uspeh u borbi protiv demokratije mogli su postići tek u godinama teških potresa u doba peloponeskog rata, tj. posle Periklove smrti.
Perikle se istovremeno sukobljavao i sa opozicijom u samoj demokratiji. Najsiromašniji slojevi Atinjana smatrali su da sprovedene reforme nisu dovoljne; oni su težili ka radikalnijem državnom preobražaju, prebacujući Periklu preteranu neodlučnost i umerenost. Periklova vlada morala je da računa s takvim raspoloženjima; imajući ih u vidu, ona je sprovodila specijalne mere. Za vreme Perikla, na primer, veliki razmah postigla je izgradnja javnih objekata. Ostvarena je davnašnja Temistoklova želja: gradska utvrđenja povezana su tzv. Dugim bedemima sa utvrđenjima luke Pirej. U samom gradu podignut je niz veličanstvenih građevina i postavljen je veliki broj divnih statua. Radeći intenzivno u tom pravcu, Periklova vlada koristila je i sredstva bogatih građana. U Atini su i ranije postojale tzv. liturgije, tj. dužnost najimućnijih građana da po izvesnom redu na svoj trošak odgovore obavezama vezanim za organizaciju pozorišnih predstava i opremanje brodova za atinsku flotu. U doba Perikla liturgije su predstavljale jednu od najvažnijih stavki u budžetu atinske države.
