Palada

Palada (grč. Πάλλαδας, 4. vek) bio je poznogrčki odnosno ranovizantijski pesnik, koji je živeo u egipatskoj Aleksandriji. Sve što se o njemu zna jeste ono što je sam zaapisao u 151 epigramu sačuvanom u Palatinskoj antologiji, u kojoj se nalazi još dvadeset tri epigrama saučava pod njegovim imenom, ali je njihovo autorstvo nesigurno. Paladine pesme ukazuju na autora koji je bio paganski učitelj primoran da živi u jednom hrišćanskom gradu te toliko ogorčen zbog supruge da ga se gotovo može smatrati mizoginom.

Jedan od epigrama koji mu pripisuje Maksim Planud predstavlja eulogiju (pohvalu) o slavnoj Hipatiji, kćerki Teona iz Aleksandrije, koja je tragično okončala život 415. godine. Jedan drugi epigram nastao je tokom zajedničke vladavine careva Valentinijana i Valensa (364-375), a postoji i epigram koji govori o uništenju Bejruta (9.27), koji se ne može datirati sa sigurnošću. Jedan anonimni epigram (Pal. Anth. 9.380) govori o Paladi kao čoveku visoke poetske reputacije.

Palada je najveći pisac epigrama kojeg je dao poklasični period grčke književnosti. On je dete prelaznog perioda, njegova je Aleksandrija odavno crkveno-hrišćansko središte starog sveta Istoka i istovremeno bastion jednog obrazovanja koje je duboko ukorenjeno u paganskom helenizmu. Upravo ambivalencija nekih njegovih epigrama – tipično je da ispitivači stalno misle da se moraju opredeliti između "paganskog" ili "hrišćanskog" – odslikava ovo vreme i njegovu problematiku. Privržen antičkom grčkom idealu obrazovanja (παιδεία), on cilja na jednog čoveka koji želi da odabere i ovo obrazovanje i rimsku administraciju i koji veruje da se jedno s drugim može spojiti. Slikom o dva sedišta, nebeskom tronu filozofa i srebrnoj stolici (sella curulis) rimskog službenika, on pogađa ono što je tištalo mnoge njegove savremenike formirane u grčkom obrazovanju, a posebno retora Libanija:

Ti, koji si sedeo na nebeskom tronu,

priželjkivao si srebrni tron. O sramote!

Još juče si bio bolji i uzvišen, a danas si mnogo gori.

Uspni se do dubina, ti koji si se sunovratio u visine.

Puni su rezignacije stihovi u kojima piše o svetilištu boginje Tihe koje je pretvoreno u krčmu:

Kako vidim, stvari su dobile strašan preokret,

a Tiha-sreća sada jako je nesrećna.

Palada sigurno ni u kom slučaju ne deli verovanje prostih pagana u obličja bogova od mermera i bronze. Frivolan odnos prema idolima nije ništa novo, kao na primer kada gleda kako tope jednu bronzanu statuu vatrenog Erosa da bi je upotrebili ko zna za šta:

Bronzani, vatreni Eros u vatru je pretvoren:

od njega je sada postao tiganj:

ne bez razloga, zato što i sam gori na vatri.

Ono što se, i pored svih poremećaja, uspona i padova ne menja, to je zlehuda sudbina njega kao učitelja koji je primoran da se svađa sa roditeljima koji mu duguju novac za školarinu svoje dece. Dosta mu je više primitivne egzegeze Homera u osnovnoj školi, koja ne proizvodi ništa naročito:

Gramatičareva kćerka iz ljubavi je rodila:

muško ili žensko? Ne, nastao je samo jedan neutrum!