Mutinski rat

Mutinski rat je naziv za sukob između Marka Antonija sa jedne, i rimske vojske koju su, po nalogu senata, vodili dvojica konzula, Aulije Hircije i Pansa, i mladi Oktavijan. Sukob je vođen u zimu/rano proleće 43. pne. u Cisalpinskoj Galiji (današnja Lombardija) u okolini grada Mutine (današnja Modena) u kojoj se utvrdio jedan od cezaroubica Decim Brut. Mutinskim ratom otpočeo je novi period građanskih ratova posle Cezarevog ubistva 15. marta 44. pne., koji će biti okončan tek nakon Oktavijanove pobede kod Akcija 31. pne.

Nakon ubistva Juluja Cezara na Martovske ide 44. pne. u Rimu je došlo je do oštre podele između vatrenih republikanaca, oličenih u cezaroubicama, i Cezarovih sledbenika. U ovom drugom taboru neposredno nakon diktatorovog ubistva glavnu ulogu je imao bivši narodni tribun i konzul za 43. pne. Marko Antonije. Neposredno nakon ubistva Antonije je bio za kompromisno rešenje: Cezarevi akti i zakoni su potvrđeni, a njegovim ubicama su namenjeni položaji van Italije. Jedan od vođa zavere, čovek koji je Cezara izmamio i doveo na kobnu sednicu senata, bio je Decim Junije Brut Albin. Po Cezarevoj odluci on je trebao da 44. pne. dobije namesništvo nad provincijom Cisalpinskom Galijom, a bio je i određen za konzula za 42. godinu pne. Cezarev testament je pokazao da je pokojnik bio vrlo darežljiv upravo prema onima koji su ga ubili: Kasiju i Marku Juniju Brutu, dvojici isto tako važnih urotnika, Cezar je namenio Siriju i Makedoniju. U međuvremenu, u Rim je pristigao i jedini Cezarev muški rođak, sada usvojeni sin Oktavijan, koji je odmah oko sebe okupio privatnu vojsku Cezarevih veterana i potisnuo Antonija u drugi plan. Između dvojice baštinika Cezarevog nasleđa u leto 44. pne. razvija se veliko rivalstvo, a Kasije i Brut odlaze na Istok i silom zauzimaju svoje položaje koji su im prethodno oduzeti.

Kao konzul Antonije je pokušavao da sebi za vreme mandata obezbedi neku od prokozularnih provincija iz koje bi radi ostvarenja svojih ambicija mogao da, poput Sule i Cezara, povede vojsku na Rim. Zbog toga je u senatu pokušao da sprovede oduzimanje Makedonije Marku Juniju Brutu kome je za utehu dodeljen Krit. U provinciji Makedoniji je bilo stacionirano 6 legija i Antonije je, ciljajući na dobijanje takve prednosti nad protivnicima, raširio lažne vesti da su Makedoniji zapretili Geti sa donjeg Dunava. Kada je otkrivena prevara, Antonije je u Brindiziju okupio četiri legije iz Makedonije i preko narodne skupštine osigurao sebi namesništvo nad Cisaplinskom Galijom. Sa jednom od legija Antonije je ušao u Rim, a Oktavijan okuplja privatnu vojsku od oko 3000 ljudi i glasno optužuje Antonija da je popustljiv prema ubicama svog dobrotvora. Na Oktavijanov podstrek dve legije, Marsova i Četvrta, napuštaju Antonija i prilaze Cezarovom posinku. Sa druge strane, senat tajno šalje poruke Decimu Brutu da ne napušta Cisaplpinu i prikuplja vojsku i sredstva za budući građanski rat. Antonije je sa svoje strane zahvaljujući veteranima i regrutima okupio četiri legije a mogao je računati na podršku cezarovaca u okolnima provincijama Lepida (Narbonska Galija i Bliža Španija sa ukupno 7 legija), Azinija Poloiona (Dalja Španija sa 2 legije) i Planka (Galija sa 3 legije). Decim Brut je odbio da napusti svoje mesto pravdajući se da će se pokoriti jedino zajedničkoj odluci senata i narodne skupštine i Antonije se krajem 44. pne. uputio da ga svrgne i preuzme njegovo mesto.

U samoj Italiji samo je Oktavijan raspolagao vojskom i to sa ukupno pet legija (Marsova i Četvrta, jedna legija regruta, dve legije veterana). Njegov položaj bio je potpuno nelegitiman, ali je čak i takav bio potreban senatu. U januaru 44. na dužnost su stupili novi konzuli, cezarovac Hircije i Pansa. Ciceron je pridobio senat na svoju stranu i oduzeo mu svaki pravni osnov da komanduje vojskom. Antonije je odbio da se povuče i odgovora da će kazniti Decima Bruta koji se utvrdio u Mutini sa tri legije. Položaj Oktavijana je legalizovan tako što mu je dat propretorski imperijum tj ovlašćenje da u provincijama može sprovoditi administrativnu, sudsku i vojnu vlast. I sam senat je time, pod izgovorom odbrane republike, prekršio postojeću tradiciju i Oktavijanu od 19. godina, koji još nije vršio ni jednu magistraturu, dodelio visoka ovlašćenja. Oktavijan je zatim sa konzulom Hircijem podelio komandu nad svoje četiri legije i krenuo u Lombardiju. Za to vreme, konzul Pansa je u Italiji sakupio pet kohorti pomoćnih odreda i u martu 43. krenuo u susret Oktavijanu i Hirciju. Pred Pansu su njegovi saborci poslali Marsovu legiju da ga bezbedno dovede do zbornog mesta. Međutim, Antonije je u močvarama u okolini Mutine uhvatio Pansu u zasedu i zahvaljujući brojnijoj vojsci je odneo pobedu u prvom sukobu. Pansa, ranjen u bedro, morao se povući u Bononiju (današnju Bolonju). Njegov kolega Hircije čuo je za bitku i u predveče sa Četvrtom legijom pohrlio u pomoć Pansi. Hircije je sa svežom vojskom naleteo na Antonijevu izmorenu, ali pobedonosnu vojsku. Posle kraće bitke koju je prekinuo mrak, ostaci obe Antonijeve legije su desetkovani i on se povukao u ravničarsko neutvrđeno selo zvano Galski Trg (Forum Gallorum).

Narednog dana Hircije i Oktavijan su naterali Antonija na borbu. Njegove dve legije u rezervi nisu uspele da stignu na vreme i Antonije je za trenutak izgubio i sopstveni logor. U borbama oko Antonijevog šatora ubijen je i konzul Hircije. Narednog dana, Antonije je naredio svojoj vojsci, koja je morala prenoćiti pod oružjem, da krene preko Alpa u Narbonsku Galiju. Mutina, koja je bila na granici opšte gladi, sada je oslobođena teške opsade. Decim Brut ipak nije imao poverenja u Oktavijana, naročito sada kada su konzuli bili van stroja. Naredio je da se mostovi oko Mutine poruše i ponudio je Oktavijanu pregovore koje je ovaj odbio ne želeći bilo kakav kontakt sa ubicom njegovog oca.

Senat je proslavio Antonijev poraz i smatrao je da će lako izaći na kraj sa mladim Oktavijanom. Njemu je naređeno da vojsku prepusti Decimu Brutu. U međuvremenu, ranjeni Pansa je umro, Oktavijan je preuzeo ukupno osam legija, i pošto su ga vojnici zbog ratnih uspeha izvikali za imperatora, zatražio je trijumf. Senat je odbio ovaj zahtev i dodatno ponizio Oktavijana ne dozvolivši mu da samostalno podeli plen vojnicima. Za taj zadatak zadužena je posebna senatorska komisija. Senat je sada proglasio Antonija za javnog neprijatelja. Antonije se u međuvremenu sastao sa Lepidom koji mu je pružio otvorenu podršku. Sada je i Lepid proglašen u Rimu za javnog neprijatelja. Senat je napravio i poslednju grešku i definitivno otuđio Oktavijana odbijajući da mu dopusti da se kandiduje za konzula. Senat je već prekršio niz pravila, ali je odbio Oktavijana navodno zbog njegovih godina pošto se konzulat mogao dobiti tek posle niza magistratura najranije u 43. godini života. Oktavijan je sada poveo vojsku na Rim i zajedno sa neznatnim rođakom Kvintom Pedijem se nametnuo za konzula. Kao konzul inicirao je pomirenje sa Antonijem i Lepidom, abolirao ih i osudio u odsustvu Cezarove ubice. U Rim su stigle vesti da su Brut i Kasije na Istoku okupili 19 legija i pripremaju se za rat, tako da je pomirenje sa istaknutim cezarovcima bilo neizbežno. Decim Brut više nije imao poverenja u snagu i lojalnost sopstvene vojske i rešio je da pobegne u Makedoniju Marku Juniju Brutu. Kada su njegove legije prešle Oktavijanu i Antoniju, Decim Brut u pratnji desetak ljudi i prerušen u galsku odeću pobeže u pravcu Akvileje. U toku puta zarobio ga je lokalni galski poglavar koji je tajno izvestio Antonija. Antonije je ubrzo zatražio i dobio glavu Decima Bruta, drugog u nizu cezaroubica (prvi je bio izvesni Trebonije) koji je posle samo godinu i po od ubistva Cezara kažnjen za svoje delo.

Mutinski rat je bio samo prva epizoda novih građanskih ratova. Sama kriza iz 44. pne. i 43. pne. pokazala je da senat nema realnu taktiku niti konkretnu snagu kojom bi obnovio republiku. Odlučujuća uloga i dalje je pripadala pojedincima koji su oko svoje lične harizme i bogatstva mogli da okupe vojsku, sada glavni faktor u borbi za vlast među različitim frakcijama u državi. Mutinski rat bio je prvi izazov koji je mladi, i samo na prvi pogled neiskusni, Oktavijan rešio sa zadivljujućim talentom za realnu politiku. Dugotrajni rivalitet između Antonija i Oktavijana samo će privremeno utihnuti i cezarovci će sklopiti Drugi trijumvirat, koji je i najznačajnija neposredna posledica Mutinskog rata.