Maja (iluzija)

Maja (sanskrit: माया māyā) je višeznačan pojam iz hinduizma. U vedama je prvobitno značila natprirodnu moć koja omogućava onima koji je poseduju (bogovima i izuzetnim ljudima) da stvaraju pojavne oblike. Takođe znači pojavnu stvarnost stvorenu na ovaj način.^[1]

Koncept maje zadobija veliki značaj u pojedinim hinduističkim školama, naročito u filozofiji vedante. U vedanti je maja značila prividni osnov pojavnog sveta, čiji je zbiljski osnov apsolutni duh^[2]. Zbog maje nam se jedno čini mnogostrukim, a apsolutno relativnim. Ona je uzrok subjektivno-objektivnog rascepa svesti.

Česta poređenja, kojima se razjašnjava učenje o maji, su fatamorgana i konopac koji nam se čini kao zmija. U indijskoj tradiciji postoji mnošto priča koje preneseno pokušavaju da razjasne tajnu maje.

Proto-indo-iranski izraz māyā (kao i avestanski māyā) je otprilike značio "čudesnu silu". Etimologija nije pouzdano utvrđena, te je neki naučnici izvode iz korena may- "izmena, mena", ili iz korena mā- "mera", između ostalog.^[3] Sanskritski izraz maja se donekle značenjski poklapa sa srpskim izrazom majati (zamajavati), jer oba jezika dele zajedničke pra-indoevropske korene.

U Rig-vedi, maja obično označava sposobnost natprirodnih bića da uzmu materijalni oblik, da menjaju izgled po sopstvenoj volji i da u svetu postižu dejstva nad kojima obični ljudi nemaju nikakvu kontrolu (npr. Rig-veda 3, 53, 8; 6, 47, 18; 10, 54, 2). Takođe označava sposobnost bogova da stvaraju pojave, kao i pojave stvorene na taj način. Na primer, pojavljivanje sunca se pripisuje Mitrinoj i Varuninoj maji (Rig-veda 3, 61, 7); stabilnost zemlje i stalna zapremina okeana, uprkos neprestanom prilivu vode iz reka, smatra se posledicom delovanja Varunine maje (RV. 5, 85); zahvaljujući tome što Indra poseduje maju, ne pada nebeski svod (RV. 2, 17, 5).^[1]

Ovu moć ne poseduju samo dobra bića, već i njihovi protivnici asure i danave. U kasnijoj Atharva vedi (8, 10, 2), maja se javlja kao karakteristična moć asura i za nju se tvrdi da je njihova veda (znanje). U slučaju da se maja shvata kao opasna moć i znanje, njeno značenje se sužava do »čarobnjaštva« i vezuje se za one pojave koje liče na proizvod magije.^[1]

Švetašvatara upanišada određuje maju kao moć vrhovnog božanstva da stvara pojavni svet. Ključni za razumevanje maje su stihovi koji iznose da veliki gospodar (mahesvara), koji se identifikuje sa Šivom, pomoću moći maje, projektuje sav pojavni svet iz bezličnog brahmana (Švetašvatara upanišada 4, 9—10). Priroda (prakrti) se takođe identifikuje s majom. Tako je maja i uzrok i posledica, moć koja stvara pojavni svet i sam svet.

U istoj upanišadi se dalje iznosi tvrdnja da je moguće dovesti do nestanka maje (maja-nivrtli) meditiranjem o bogu, postizanjem jedinstva s njim i ulaženjem u njegovo biće.^[1]

U Bhagavad Giti, maja je pojam koji objašnjava kako bog ulazi u tok vremena da bi pomogao ljudima i istovremeno njome prikriva svoju pravu bit. Krišna govori da on, po prirodi večan i nerođen, posredstvom svoje maje može da uzme određeno obličje i da uđe u vremenski tok s ciljem da podrži dharmu (Bhagavad-gita 4, 6—8). Na taj je način prvo jasno pominjanje višnuitske doktrine o božjim avatarima vezano za maju.^[1]

Na drugim mestima Bhagavad-gita (7, 14—15) prenosi da maja lišava pojedinca oslobađajućeg uvida (đnana) u prirodu stvarnosti. Međutim, onaj ko "utažuje svoju žeđ u bogu" može da prevaziđe svoju maju (7, 14). Stih 7, 25 još jasnije naglašava da maja prikriva božju suštinu.

Hinduizam primenjuje pojam maje na dva velika boga hinduističke tradicije: Šivu i Višnua-Krišnu. Maja, sposobnost boga da stvara oblike, ponekad se izjednačava s njegovim ženskim, delatnim vidom, njegovom šakti (energija). Bez svoje šakti, bog bi ostao nedelatno božanstvo; svet nikad ne bi bio stvoren; prostor i vreme ne bi postojali. Maja je poput šakti imenica ženskog roda. Stoga, određeni hinduistički sistemi smatraju maju posebnim vidom ženske božanske energije. Ponekad je personifikovana kao Maja ili Mahamaja, velika boginja stvarateljka; ponekad je i ljubavnica Višnua koju on plodi da bi stvorio svet.^[1]

U hindu mitologiji postoje mnoge alegorične priče o Višnuovoj maji koje imaju duboko kosmološko značenje.

Jednom se Višnu, da bi nagradio Naradu za dugortrajno podvižništvo, pojavio pred njim i objavio da će mu ispuniti jednu želju. Kad je pustinjak ponizno zamolio da mu bude objašnjena tajna božanske maje, bogu na usnama zaigra smešak. "Pođi sa mnom", reče Višnu. Pođoše preko usijane gole ravnice pod nemilosnim zracima sunca. Obojica brzo ožedneše. U daljini, spaziše slamnate krovove nekog sela.

Višnu tada upita: »Hoćeš li poći u selo i donijeti mi vode?" "Dakako, gospodaru", odgovori svetac i uputi se prema skupini dalekih krovova. Višnu ostade da sedi hladu jedne litice čekajući Naradin povratak. Narada stiže u selo i zakuca na prva vrata. Otvori ih prekrasna devojka; Narada u taj čas oseti nešto o čemu nikad nije ni sanjao: čar ženskih očiju. Te su oči bile nalik očima njegovog gospoda. Stajao je i zurio u nju. Naprosto je zaboravio zbog čega je došao. Devojka mu ljupko i smerno požele dobrodošlicu. Kao u snu, prekorači prag njene kolibe. Ukućani mu ukazaše poštovanje bez imalo zbunjenosti. Primiše ga s velikom počasti kakva se iskazuje svetom čoveku, ali su se istovremeno ponašali kao da on nije stranac, već dragi i stari znanac koji se vratio posle dugih izbivanja. Zadivljen njihovim ophođenjem, Narada ostade da živi s njima. Niko ga ne upita zbog čega je došao; izgledalo je kao da im pripada odvajkada. Nakon nekog vremena Narada zamoli oca porodice za dopuštenje da se oženi devojkom, što su svi u kući jedva dočekali. Priženi se on tako u njihov dom i podeli s njima terete i veselja seljačkog domaćinstva. I prohuja dvanaest godina; narodi mu se troje dece. Umre svekar i Narada postade glava obitelji, nasledi imanje i brigu o stoci i zemlji. A dvanaeste godine osvanuše kiše sa svom žestinom: nabujaše reke i izliše se bujice tako iznenadno da se selo nađe pod vodom. U noći poplava odnese kuće, ljude i stoku. Narada se dade u beg; jednom rukom je podupro ženu a drugom vodio dvoje dece, dok je najmlađe uprtio na leđa. Probijao se kroz tminu kroz blato, kroz vrtložne vode, pod bičevima kiše. Ali bujica ga sustiže i dete mu kliznu s leđa i izgubi se u podivljaloj noći. Narada očajnički kriknu i ispusti ostalo dvoje dece da bi spasao najmlađe. Ali beše prekasno, i voda odnese i ostalo dvoje i otrže od njega ženu, a on se nađe glavačke bačen u struju, poput bespomoćne klade.

Obeznanjenog, poplava ga naposletku izbaci na neki greben. Kad dođe svesti, otvori oči i ugleda oko sebe golemo prostranstvo muljave vode. Mogao je samo plakati. "Dete", začu poznat glas od kog mu umalo ne stade srce, "gde je ta voda po koju si pošao? Čekam te već pola sata". Narada se osvrnu i umesto vode, spazi blistavu pustinju pod podnevnim suncem. Ugleda i Višnua gde stoji povrh njega i krivulju njegovih usana koja se podrugljivo smeškala. I upita ga bog: "Razumiješ li sada tajnu moje maje?"^[4]

U nedualističkoj filozofiji advaita-vedante, maja se poima kao iluzija, naročito u tumačenju koje joj daje Šamkara, veliki sistematičar 18. veka. Prihvatanjem strogog ontološkog nedualizma, stvara se neizbežan problem statusa pojavnog sveta, odnosno njegovog odnosa prema brahmanu, koji je jedina istinska stvarnost. Maja je najvažniji pojam putem kojeg se objašnjava odnos brahmana i pojavnog sveta u sistemu advaite. Ako je brahman, apsolut, jedino što zaista postoji, onda je opažanje mnoštvenosti svojevrsna greška. Ova greška se pripisuje delovanju maje. Zapravo, opaženi svet različitosti je maja i može se nazvati iluzijom sa stanovišta više svesti koja brahmana spoznaje kao jedinu stvarnost. Epistemološki, maja je nemogućnost da se spozna jednost stvarnosti, uzrokovana ljudskim neznanjem (avidja).

Šamkara, na osnovu zajedničke ljudske percepcije spoljne stvarnosti, ne dovodi u sumnju postojanje sveta, ali ga ne smatra u potpunosti stvarnim. Ono što je istinski stvarao (sat), okarakterisano je potpunom nepromenjivošću, večnošću i beskrajnošću, dakle, to je brahman. Ali pojavni svet nije potpuno lišen realnosti, jer ono što je nestvarno (asat) ne može postojati. Stoga je pojavni svet relativno stvaran, jer je njegovo postojanje izvedeno. I moderni indijski filozofi, poput Radhakrišnana, izbegavaju pojednostavljeno izjednačavanje maje sa iluzijom. Za Radhakrišnana, pojavni svet jeste stvaran ali njegova stvarost je zavisna od apsolutnog brahmana.^[1]

U budizmu, iluzija (maja) jeste nešto lažno ili što zapravo ne postoji. Sam Gotama Buda je govorio: "Sve je nestvarno"^[5], i "ovaj svet je ništa po sebi i za sebe.^[6]" Budisti veruju da su sve fizičke i psihičke pojave uslovljene nečim, i da je čitavo postojanje neprekidni tok (samsara), bez ikakve suštine ili trajnog sopstva (anatta).^[2]

Na osnovu uvida u uslovljenu prirodu sveta, Buda je zaključio da postoji i nerođeno, neodraslo i neuslovljeno:

O prosjaci, postoji nerođeno, neodraslo i neuslovljeno. Kad ne bi bilo nerođenog, neodraslog i neuslovljenog, tada ne bi bilo izlaza za rođeno, odraslo i uslovljeno. Pošto postoji nerođeno, neodraslo i neuslovljeno, postoji i izlaz za rođeno, odraslo i uslovljeno.^[7]

– Sidarta Gautama