Idi na sadržaj

HLA-DR

S Wikipedije, slobodne enciklopedije
HLA-DR
Identifikatori
SimbolDR

HLA-DR je MHC klasa II receptor ćelijske površine kodiran kompleksom HLA na hromosomu 6, regija 6p21.31. Kompleks HLA-DR-a (Human Leukocitni Antigen – DR izotip) i peptida, dug uglavnom između devet i 30 aminokiselina , čini ligand za T-ćelijski receptor (TCR). HLA (ljudski leukocitni antigeni) su prvobitno definisani kao antigeni na površini ćelije koji posreduju bolest transplantata protiv domaćina. Identifikacija ovih antigena dovela je do većeg uspjeha i dugovječnosti u transplantaciji organa.

Antigeni koji su najodgovorniji za gubitak transplantata su HLA-DR (prvih šest mjeseci), HLA-B (prve dvije godine) i HLA-A (dugotrajno preživljavanje).[1] Dobro podudaranje ovih antigena između domaćina i donora je najkritičnije za postizanje preživljavanja transplantata.

HLA-DR je također uključen u nekoliko autoimunskih stanja, podložnost bolestima i otpornost na bolesti. Takođe je blisko povezan sa HLA-DQ i ova veza često otežava rješavanje faktora koji je više uzročnik bolesti.

HLA-DR molekule se povećavaju kao odgovor na signalizaciju. U slučaju infekcija, peptid (kao što je peptid stafilokoknog enterotoksina I) je vezan za DR molekulu i predstavljen na nekoliko od velikog broja receptora T-ćelija koji se nalaze na T-pomoćnim ćelijama. Ove ćelije se zatim vezuju za antigene na površini B-ćelija, stimulišući proliferaciju B-ćelija.

Funkcija

[uredi | uredi izvor]
Datoteka:DR Pept TCR.JPG
Ilustracija DR receptora koji predstavlja antigen TCR na T-pomoćnoj ćeliji

Primarna funkcija HLA-DR je da prezentira peptidne antigene, potencijalno stranog porijekla, imunskom sistemu u svrhu izazivanja ili supresije T-(pomoćnika)- ćelijske reakcije koje na kraju dovode do proizvodnje antitijela protiv istog peptidnog antigena. Ćelije koje prezemntiraju antigen (makrofagi, B-ćelije i dendritke ćelije) su ćelije u kojima se obično nalaze DR. Povećana količina DR 'antigena' na površini ćelije često je odgovor na stimulaciju, te je stoga DR također marker za imunsku stimulaciju.

Struktura

[uredi | uredi izvor]

HLA-DR je αβ heterodimer, receptor ćelijske površine, čija svaka podjedinica sadrži dva ekstracelularna domena, domen koji se proteže kroz membranu i citoplazmatski rep. I α i β lanci su usidreni u membrani. N-terminalni domen zrelog proteina formira alfa-heliks koji čini izloženi dio veznog žlijeba, C-terminalni citoplazmatski region je u interakciji sa drugim lancem, formirajući beta-list ispod žlijeba za vezivanje koji se proteže do ćelijske membrane. Većina peptidnih kontaktnih pozicija nalazi se u prvih 80 ostataka svakog lanca.

Genetika

[uredi | uredi izvor]

Genetika HLA-DR je složena. HLA-DR je kodiran sa nekoliko lokusa i nekoliko 'gena' različitih funkcija na svakom lokusu. DR α-lanac je kodiran pomoću lokusa HLA-DRA. Za razliku od ostalih DR lokusa, funkcionalne varijacije u zrelim DRA genskim proizvodima su odsutne. (Napomena: vidi tabelu Broj varijantnih alela HLA-DR lokusa- smanjuje potencijalne funkcionalne kombinacije sa ~1400 na ~400 (tabela nije tačna jer se novi aleli neprestano dodaju; nisu svi novi aleli funkcionalne varijante zrelih podjedinica).

28 (od 75): Najčešći DR-DQ haplotipovi kod Amerikanaca evropskog porijekla
DR DR-DQ DR DQ Frekvencija
Serotip Haplotip B1 A1 B1 %[2]
DR1 DR1-DQ5 01:01 01:01 05:01 9. 1
01:02 01:01 05:01 1. 4
01:03 01:01 05:01 0. 5
DR3 DR3-DQ2 03:01 05:01 02:01 13. 1
DR4 DR4-DQ7 04:01 0300 03:01 5. 4
04:07 0300 03:01 0. 9
DR4-DQ8 04:01 0300 03:02 5. 0
04:02 0300 03:02 1. 0
04:03 0300 03:02 0. 4
04:04 0300 03:02 3. 9
04:05 0300 03:02 0. 3
DR7 DR7-DQ2 07:01 02:01 02:02 11. 1
DR7-DQ9 07:01 02:01 03:03 3. 7
DR8 DR8-DQ4 08:01 04:01 04:02 2. 2
DR8-DQ7 08:03 06:01 03:01 0. 1
DR9 DR9-DQ9 09:01 0300 03:03 0. 8
DR10 DR10-DQ5 10:01 01:04 05:01 0. 7
DR11 DR11-DQ7 11:01 05:05 03:01 5. 6
11:03 05:05 03:01 0. 3
11:04 05:05 03:01 2. 7
DR12 DR12-DQ7 12:01 05:05 03:01 1. 1
DR13 DR13-DQ6 13:01 01:03 06:03 5. 6
13:02 01:02 06:04 3. 4
13:02 01:02 06:09 0. 7
DR13DQ7 13:03 05:05 03:01 0. 7
DR14 DR14DQ5 14:01 01:04 05:03 2. 0
DR15 DR15-DQ6 15:01 01:02 06:02 14. 2
15:02 01:03 06:01 0. 7
DR16 DR16DQ5 16:01 01:02 05:02 1. 0
Ligand (stafilokokni enterotoksiin 1-C peptid:pkyvkqntlklat) unutar vezujućeg džepa u DR αβ101
Ligand (stafilokokni enterotoksiin 1-C peptid:pkyvkqntlklat) unutar vezujućeg džepa u DR αβ101

DR β-lanac[3] je kodiran sa četiri lokusa, međutim ne više od tri funkcionalna lokusa prisutna su u jednoj jedinki, a ne više od dva na jednom hromosomu. Ponekad osoba može imati samo dvije kopije istog lokusa, DRB1*. HLA-DRB1 lokus je sveprisutan i kodira veoma veliki broj funkcionalno varijabilnih genskih proizvoda (HLA-DR1 do HLA-DR17). HLA-DRB3 lokus kodira HLA-DR52 specifičnost, umjereno je varijabilan i promjenjivo je povezan sa određenim HLA-DRB1 tipovima. HLA-DRB4 lokus kodira HLA-DR53 specifičnost, ima neke varijacije i povezan je sa određenim HLA-DRB1 tipovima. HLA-DRB5 lokus kodira HLA-DR51 specifičnost, koja je obično nepromjenjiva i povezana je sa HLA-DR2 tipovima.

  • Povezivanje (vidi tabelu)
    • DQA1 i DQB1
      • Neravnoteža veze postoji za mnoge DR-DQ tipove.
    • Pitanja nomenklature. Neke starije studije mogu se odnositi na DR15 ili 16 kao DR2, a DQ5 i DQ6 kao DQ1, stoga se haplotip DR2-DQ1 obično odnosi na DR15-DQ6, ali se može odnositi na DR16-DQ5. DR5 se koristi za upućivanje na DR11 i DR12, u kom slučaju se može koristiti DQ3. U ovim slučajevima DQ3 se gotovo uvijek može protumačiti kao DQ7, ali DR5 je najčešće DR11, a rjeđe DR12. Slični problemi postoje za DR6 u odnosu na DR13 i DR14. DR6-DQ1 se može odnositi na DR13-DQ6 ili rjeđe DR14-DQ5, ali DR6-DQ3 ili DR6-DQ7 općenito se odnosi na DR13-DQ7. Čak i starija literatura ima zbunjujuće oznake. Gledajući promjenu povezanosti bolesti sa poboljšanim testiranjem, možemo vidjeti kako se nomenklatura HLA razvijala tokom vremena.
Broj alelnih varijanti lokusa HLA-DR
HLA-DR
HLA -A1 -B1 -B3 to -B51 Potencijalno
Lokus # # # Kombinacije
Aleli[3][4] 3 463 74 1.635
Jedinstveni polipeptid 2 394 57 902
Kontaktna varijanta 1 ~300 ~30 ~330
1DRB3, DRB4, DRB5 kod ljudi su varijabilno prisutni

Evolucija i frekvencije alela

[uredi | uredi izvor]

Postoji visok nivo diverziteta alela kod HLA DRB1, drugi je nakon HLA-B lokusa po broju alelnih varijanti. Ova dva lokusa su sa najvećom stopom varijacije sekvence unutar ljudskog genoma. To znači da HLA-DRB1 brzo evoluira, mnogo brže od gotovo svih drugih lokusa koji kodiraju proteine. Velik dio varijacija kod HLA DRB1 javlja se na pozicijama kontakta peptida u žlijebu za vezivanje, kao rezultat toga mnogi aleli mijenjaju način na koji DR vezuje peptidne ligande i mijenja repertoar koji svaki receptor može vezati. To znači da je većina promjena funkcionalne prirode, te da su stoga pod selekcijom. U HLA regiji, geni su pod heterozigotnom ili balansirajućom selekcijom, iako se čini da su određeni aleli pod pozitivnom ili negativnom selekcijom, bilo u prošlosti ili sadašnjosti

HLA općenito evoluira putem procesa konverzija gena, što je oblik kratke udaljenosti ili 'neuspjele' genetička rekombinacija. Funkcionalni motivi u genima razmjenjuju se, kako bi se formirali novi aleli, a često i nove, funkcionalno različite DR izoforme. HLA-DR predstavlja ekstremni primjer ovoga. Istraživanje X-vezanih lokusa otkriva da je većina ljudskih lokusa podvrgnuta fiksaciji u posljednjih 600.000 godina, a diploidni lokusi su prošli značajan dio fiksacije u tom vremenskom periodu.

Nivo duboke divergencije na X-vezanim lokusima ukazuje da su lokusi bili blizu fiksacije ili fiksirani na kraju ljudskog populacijskog uskog grla prije 100.000 do 150.000 godina. HLA-DR lokus predstavlja veliki izuzetak od ovog zapažanja.[5] Na osnovu distribucije glavnih grupacija u ljudskoj populaciji moguće je tvrditi da je više od deset glavnih varijanti preživjelo populacijski usko grlo. Ovo zapažanje podržano je konceptom koeficijenta heterozigotne selekcije koji djeluje na HLA-DR i na HLA-DRB1 lokusu u većoj mjeri u odnosu na HLA-DQB1 i HLA-DPB1 . Većina HLA alela prisutnih u ljudskoj populaciji može se objasniti konverzijom gena između ovih drevnih predačkih tipova,[6] od kojih neki opstaju u postojećoj populaciji.

Serogrupe

[uredi | uredi izvor]
Podstranice za DR serotipove
Serotipovi HLA-DRB1 genskih proizvoda
Podijeljeni antigeni
HLA-DR1
HLA-DR2 HLA-DR15 HLA-DR16
HLA-DR3 HLA-DR17 HLA-DR18
HLA-DR4
HLA-DR5 HLA-DR11 HLA-DR12
HLA-DR6 HLA-DR13 HLA-DR14
HLA-DR7
HLA-DR8
HLA-DR9
HLA-DR10

Tabela ispod pruža veze do podstranica s informacijama o distribuciji, genetičkoj povezanost i povezanost bolesti za HLA-DR serogrupe.

Međulokusna veza DRB

[uredi | uredi izvor]

DRB1 je povezan sa drugim DRB lokusima na četiri načina.

Genetičko povezivanje DR1 za DR18, DR51, DR52 i DR53
non-DRB1 Vezani DRB1 antigeni
antigens Antigeni
Nijedan DR1 DR8 DR10
DR51 DR2 DR15 DR16
DR52 DR3 DR17 DR18
DR5 DR11 DR12
DR6 DR13 DR14
DR53 DR4 DR7 DR8 DR9

Šablon:HLA haplotipovi

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Solomon S, Pitossi F, Rao MS (2015). "Banking on iPSC--is it doable and is it worthwhile". Stem Cell Reviews. 11 (1): 1–10. doi:10.1007/s12015-014-9574-4. PMC 4333229. PMID 25516409.
  2. ^ Klitz W, Maiers M, Spellman S, Baxter-Lowe LA, Schmeckpeper B, Williams TM, Fernandez-Vina M (2003). "New HLA haplotype frequency reference standards: high-resolution and large sample typing of HLA DR-DQ haplotypes in a sample of European Americans". Tissue Antigens. 62 (4): 296–307. doi:10.1034/j.1399-0039.2003.00103.x. PMID 12974796.
  3. ^ a b Marsh, S. G.; Albert, E. D.; Bodmer, W. F.; Bontrop, R. E.; Dupont, B.; Erlich, H. A.; Fernández-Viña, M.; Geraghty, D. E.; Holdsworth, R.; Hurley, C. K.; Lau, M.; Lee, K. W.; Mach, B.; Maiers, M.; Mayr, W. R.; Müller, C. R.; Parham, P.; Petersdorf, E. W.; Sasazuki, T.; Strominger, J. L.; Svejgaard, A.; Terasaki, P. I.; Tiercy, J. M.; Trowsdale, J. (2010). "Nomenclature for factors of the HLA system, 2010". Tissue Antigens. 75 (4): 291–455. doi:10.1111/j.1399-0039.2010.01466.x. PMC 2848993. PMID 20356336.
  4. ^ Robinson J, Waller M, Parham P, de Groot N, Bontrop R, Kennedy L, Stoehr P, Marsh S (2003). "IMGT/HLA and IMGT/MHC: sequence databases for the study of the major histocompatibility complex". Nucleic Acids Res. 31 (1): 311–4. doi:10.1093/nar/gkg070. PMC 165517. PMID 12520010.
  5. ^ Ayala F (1995). "The myth of Eve: molecular biology and human origins". Science. 270 (5244): 1930–6. Bibcode:1995Sci...270.1930A. doi:10.1126/science.270.5244.1930. PMID 8533083.
  6. ^ Parham P, Ohta T (1996). "Population biology of antigen presentation by MHC class I molecules". Science. 272 (5258): 67–74. Bibcode:1996Sci...272...67P. doi:10.1126/science.272.5258.67. PMID 8600539. S2CID 22209086.

Dopunska literatura

[uredi | uredi izvor]

External linkovi

[uredi | uredi izvor]


Šablon:DR serotipovi