Ranitidin
(IUPAC) ime | |||
---|---|---|---|
(E)-N-(2-((5-((dimetilaminometil)-furan-2-il)metiltio)etil)-N'-metil-2-nitroeten-1,1-diamin | |||
Klinički podaci | |||
Identifikatori | |||
CAS broj | 66357-35-5 | ||
ATC kod | A02BA02 | ||
PubChem[1][2] | 3001055 | ||
DrugBank | APRD00254 | ||
ChemSpider[3] | 571454 | ||
Hemijski podaci | |||
Formula | C13H22N4O3S | ||
Mol. masa | 314.4 g/mol | ||
| |||
Farmakokinetički podaci | |||
Bioraspoloživost | 39 to 88% | ||
Metabolizam | Jetra | ||
Poluvreme eliminacije | 2 - 3 sata | ||
Izlučivanje | 30 - 70% preko bubrega | ||
Farmakoinformacioni podaci | |||
Licenca | |||
Trudnoća | B1(AU) B(US) | ||
Pravni status | Apoteka (S2) (AU) OTC (SAD) P/POM (UK) | ||
Način primene | tablete, injekcije |
Ranitidin je H2 blokator.[4] U odnosu na cimetidin kod ranitidina je imidazolska grupa zamenjena furanskom, a cijanogvanidinska je zamenjena je nitrogvanidinskom grupom. Na furanu je i drugi lanac koji sadrži azot. Za djelovanje je potrebna sedam puta manja doza od cimetidina, a deset je puta manje toksičan. Ranitidin je blokator H2 receptora koji se najviše koristi.[5]
Ranitidin je antiulkusni lek iz grupe H2-blokatora. Dolazi u obliku tableta i injekcija. U propisanim dozama snažno koči bazalnu i stimuliranu sekreciju HCl u želucu te znatno smanjuje količinu želudačnog soka i sadržaj pepsina.[6] Antisekretorno djelovanje zbiva se na razini želudačnih parijetalnih stanica mehanizmom selektivne blokade histaminskih H2-receptora.[4]
Terapijski učinak ranitidina započinje brzo i traje prilično dugo. Najviša se koncentracija u plazmi postiže dva do tri sata nakon oralne primene. Pojedinačna doza od 150 mg uspešno koči kiselu želudačnu sekreciju tokom 12 sati. Jedna večernja doza od 300 mg dovoljna je za održavanje povišene pH vrednosti tokom cele noći i sledećeg dana.
Ranitidin se primenjuje kod bolesnika sa ulkusom na dvanaestopalačnom crevu, benignim želudačnim ulkusom, Zollinger-Ellisonovim sindromom, refluksnim ezofagitisom, hroničnom epizodnom dispepsijom i u ostalim stanjima sa hiperaciditetom.[7]
Ranitidin je kontraindiciran kod bolesnika preosetljivih na ranitidin.
Antagonisti H2-receptora mogu prikriti simptome karcinoma želuca pa pre početka lečenja želudačnog ulkusa treba isključiti maligni proces.
Ranitidin nema klinički signifikantnih interakcija. Ne djeluje na jetreni citohrom P-450 i stoga ne ometa oksidativne enzimatske procese, te nema interakcija s lekovima koji se metaboliziraju tim putem. Ranitidin može blago i prolazno promeniti rezultate funkcionalnih jetrenih testova.
U bolesnicima sa oštećenjem bubrežne funkcije potreban je oprez. U bolesnicima s ograničenom bubrežnom funkcijom dozu treba prilagoditi bubrežnom oštećenju jer se u protivnom može povećati koncentracija leka u plazmi. Ranitidin treba izbegavati u bolesnicima sa anamnezom akutne porfirije.
Zbog nedovoljnih podataka ranitidin se tokom trudnoće i dojenja primjenjuje samo ako je neophodno. Može se davati tokom porođaja jer terapijske doze ne mijenjaju njegov tok, a ni kasniji oporavak majke i novorođenčeta.[8]
Dnevna doza iznosi 300 mg, podeljeno u dve doze.
Iako je iskustvo s ranitidinom nedovoljno, zbog veoma specifičnog djelovanja nakon predoziranja se ne očekuju posebni problemi, te lečenje treba biti simptomatsko.[9] U krajnjem slučaju, lek se može ukloniti iz plazme hemodijalizom.
Nuspojave ranitidina su blage, retke i prolazne. Moguće su glavobolja, proliv, konstipacija, vrtoglavica, pospanost, mučnina ili povraćanje, te kožni osip. Ranitidin veoma retko može prouzrokovati bradikardiju, koja nije klinički signifikantna, atrioventrikularni blok, te konfuziju koja je verovatnija kod ozbiljno bolesnih osoba ili u bolesnicima s bubrežnim oštećenjem.[10] Alergijske reakcije (uritkarija, angioedem, vrućica, bronhospazam, hipotenzija, anafilaktički šok) su izuzetno retke. Povratne su hematološke promjene (leukopenija, trombocitopenija, pancitopenija, agranulocitoza) zapažene u izuzetno retkim slučajevima, a verovatnije su u ozbiljno bolesnih osoba i u bolesnika lečenih lekovima koji suprimiraju koštanu srž.
- ↑ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.
- ↑ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ↑ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining”. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.
- ↑ 4,0 4,1 Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 36. Pharmacotherapy of gastric acidity, peptic ulcers, and gastroesophageal reflux disease”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3.
- ↑ Lemke TL (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6 izd.). Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.
- ↑ Pelot D (1995), „Anatomy, Anomalies, and Physiology of the Esophagus”, Haubrich, WS, Bockus Gastroenterology, 1, W.B. Saunders Company, pp. 397-411, ISBN 0721637221
- ↑ McKeage K, Blick SK, Croxtall JD, Lyseng-Williamson KA, Keating GM (2008). „Esomeprazole: a review of its use in the management of gastric acid-related diseases in adults”. Drugs 68 (11): 1571-607. PMID 18627213.
- ↑ Dowswell T, Neilson JP (2008). „Interventions for heartburn in pregnancy”. Cochrane Database Syst Rev 8 (4). PMID 18843742.
- ↑ Ben-Joseph R, Segal R, Russell WL (1993). „Risk for adverse events among patients receiving intravenous histamine2-receptor antagonists”. Ann Pharmacother 27 (12): 1532-7. PMID 8305790.
- ↑ Vial T, Goubier C, Bergeret A, Cabrera F, Evreux JC, Descotes J (1991). „Side effects of ranitidine”. Drug Safety 6 (2): 94-117.