Први никејски сабор

Први никејски сабор
Датум	325
Прихваћен од	римокатолици, старокатолици, православци, англиканци, древноисточне цркве, Асиријска црква Истока, лутерани, калвинисти
Претходни концил	нема (Сабор у Јерузалему се опћенито не сматра екуменски)
Сљедећи концил	Први цариградски сабор
Сазвао	Цар Константин I
Предсједао	Св. Александар од Александрије (такођер цар Константин)[1]
Судионици	250–318 (само пет из Западне цркве)
Теме расправе	аријанство, слављење Пасхе (Ускрс), милетијанска шизма, ваљаност крштења херетика, посрнули крћани
Документи и изјаве	Никејски симбол вјере и око 20 указа
Кронолошки попис екуменских сабора
п р у

Први никејски сабор уједно је и први екуменски црквени сабор, а одржан је у Никеји у Битинији (данашња Турска). Сазвао га је римски цар Константин I. Велики од 20. маја до 30. јуна 325. године како би разријешио питање неслагања у александријској Цркви везано за питање да ли Исус има исту или сличну бит са Богом Оцем.

На овом сабору је установљен Ницејски симбол вјере, догма које су се имали придржавати сви хришћани. На утврђивање догме је утицала и царева подршка, потпомогнута бројношћу легионара који су окруживали сабор, као и најава да ће епископи који се буду противили мишљењу Константина и саборске већине бити смењени и протерани. Тако је, тек неколико деценија након што је признато као државна вера, хришћанство загазило на стазу нетолеранције и прогона различитих мишљења.^[2]

Александар Александријски и Атаназије Александријски држали су да је Син истобитан с Оцем, док је презбитер Арије заступао мишљење да је Син подређен Оцу. Овај је наук назван аријанство. Сабор је премоћно подржао истобитност Сина с Оцем (уз само два гласа против). Плод је те расправе било и Никејско вјеровање. Од осталих питања, сабор се бавио одређивањем датума Васкрса.

О сабору у својим списима говоре његови судионици: Еустатије Антиохијски (протуаријанац), Еузебије Цезарејски (бивши аријанац) и Атаназије Александријски (протуаријанац). Списи самога сабора нису сачувани. Претпоставља се да су их уништили аријанци који су накнадно успјели однијети премоћ у Цариграду.

Почетком 4. вијека у Александријској Цркви развила се жива кристолошка расправа. Главни протагонист био је свештеник Арије, изузетно популаран међу народом. Према његовом науку, Син, премда савршен, био је тек створење Очево и Оцу подређен (субординиран). Тако он није прихваћао да би Отац и Син били исте бити (у Аристотелову значењу грчке ријечи оусиа, како га је прихватио платонизам и неоплатонизам). У овоме се већ јасно види утицај грчке филозофије и њене номенклатуре. Стога Арије није говорио да је Син истобитан (хомооусиос), него да је сличнобитан (хомоиоусиос) Оцу.

С друге стране, александријски бискуп Александар и Атаназије Александријски држали су да је Син истобитан (хомооусиос) Оцу, те да није створен, него да је од вјечности рођен од Оца.

Због тога је 321. у Александрији одржан синод којег је сазвао Александар, на којем је осуђен Аријев наук, а сам је Арије екскомунициран. Ипак, то није зауставило ширење аријанизма. Сам Арије наставио је дјеловати у Палестини, под заштитом свога школског пријатеља, утицајног Еузебија Никомедијског.

Тек у 20. вијеку откривени су списи мјесног сабора који је одржан пола године прије Никејског сабора у Антиохији (данашња Антакyа у Турској). Тај би се сабор могао назвати стварном претходницом Првог никејског сабора, а на њему је учествовало 59 бискупа из Палестине, Арабије, Фениције и Кападоције. Водио га је бискуп Хозије из Цордобе, који ће имати одлучујућу улогу и на Никејском сабору. Повод овом сабору био је избор новог антиохијског бискупа, но усто је прихваћено и једно протуаријанско Вјеровање. Тројица бискупа, судионика овог сабора, међу којима и Еузебије Цезарејски, одбили су потписати одлуке сабора, те су привремено екскомуницирани с могућношћу да промијене мишљење на »великом и светом сабору у Анцири« (који се потом ипак одржао у Ницеји).

За одржавање црквеног сабора и постизање мира међу кршћанима заузимао се и цар Константин како би на тај начин осигурао мир у своме царству.

Цар је сазвао сабор у Никеји, а на њега је позвао свих 1800 бискупа из читаве кршћанске Цркве (око 1000 с Истока и око 800 са Запада). Ипак, на сабор је стигло између 250 и 320 саборских отаца, већином с Истока, будући да су се на Истоку водиле и најжешће расправе. Тачан број судионика није могуће утврдити, премда црквена предаја најчешће говори о броју од њих 318. Верски аналитичар Мирко Ђорђевић сматра да "отаца саборских није било 318 него упола мање", а бројку су додали према броју слугу праоца Авраама.^[3]

Од малобројних представника западне Цркве, ваља напоменути да је римски папа Силвестар I. послао је своје изасланике (легате) у особама двојице свећеника. Уз њих, у сабору су учествовали: Хозије из Цордобе из Иберије, Марко Калабријски из Италије, Цецилијан Карташки из сјеверне Африке, Никасије Дијонски из Галије, те Дујам Стридонски из Дунавске провинције.

Међу бројним представницима источне Цркве највиђенији били су надбискупи Александар Александријски, Еустатије Антиохијски и Макарије Јерузалемски. Неки од окупљених отаца - примјерице, Пафнуције из Тебе, Потамон Хераклејски и Павао Неоцезарејски - још су на своме тијелу носили ожиљке од посљедњих прогона кршћана. Остали значајни судионици с Истока били су: Еузебије Никомедијски, Еузебије Цезарејски, свети Никола из Мире, Аристак Арменски и Јаков Нисибијски. С друге стране, отац египатског монашког покрета, Антоније Велики, је одбио царев позив.^[4]

Од бискупа изван Римског царства пристигли су: перзијски бискуп Иван, готски бискуп Теофил и Статофил, бискуп Пицијунта на подручју данашње Русије и Абхазије.

Сабор је започео 20. маја 325. у присуству цара Константина у средишњем дијелу царскога двора. Радом сабора предсједао је Хозије из Цордобе. Могуће је да је и он био папин представник, као и двојица свештеника. Поздравни је говор највјероватније одржао Еузебије Никомедијски.

Главне тачке расправе биле су:

• Питање аријанства;
• Датум прославе Пасхе (Васкрса);
• Мелецев раскол;
• Јединство Оца и Сина;
• Крштење херетика;
• Положај оних који су попустили приликом Лицинијевих прогона (тзв. лапси).

Сабор је радио иза затворених врата, али народ је хтео све да зна и све је коментарисао на сваком кораку. Најбољи извештај о томе како је то било на цариградским улицама у време Сабора у Никеји оставио је св. Григорије Назијански:

Замолите човека у мењачници да вам размени новац, а он ће вам одржати предавање о томе у чему се Син разликује од Оца. Када другог питате пошто је хлеб он ће вам разјаснити да је Син нижи од Оца. Када питате да ли је купатило загрејано, слуга ће вам рећи да је син створен из ничега.^[3]

– Григорије Назијански

Двадесетак бискупа испрва је подржавало Арија, но након читања дијелова његових списа потакли су их да му се успротиве. Еузебије Цезарејски настојао је предложити компромисно рјешење. На крају су у потпуности однијели превагу протуаријански бискупи, те је након мјесец дана засједања сабор донио текст [[Никејско вјеровање|Никејског вјеровања. Тај текст нису потписала само двојица бискупа из Либије који су од почетка били уско повезани с Аријем. Унаточ разумијевању за Арија, Еузебије Цезарејски прихватио је текст Вјеровања. Аријева су дјела требала бити спаљена, а бискупи који су га подржали били су прогнани. Сам је Арије прогнан у Илирик.

Након 19. јуна почело се расправљати о датуму кршћанске Пасхе, то јест Васкрса. На Западу се врло рано усталио обичај слављења Васкрса у недјељу након жидовске Пасхе, док су многе мјесне Цркве на Истоку задржале славље на сам дан Пасхе, то јест 14. нисана, према жидовском календару (такав је био случај с Црквама у Сирији, Цилицији и Мезопотамији. У Риму и Александрији пазило се, пак, да васкрсна недјеља не падне на исти дан као и жидовска пасха. Коначно је одлучено да ће сваке године александријски бискуп јављати римском папи датум Васкрса. То је требала бити прва недјеља након првог пуног мјесеца послије прољетне равнодневнице.

Треће важно питање било је рјешавање Мелецијева раскола. Одлучено је да ће Мелеције остати у своме граду Ликополу, но без овласти ређења нових клерика и без вршења бискупске власти. Усто, било му је забрањено обилажење околице града, као и ређење у другим дијецезама. Задржао је бискупски наслов, но сви које је он редио требали су се поновно редити, те су његова ређења сматрана неважећим. У случају смрти немелецијанског бискупа, њега је могао наслиједити Мелецијев сљедбеник.

Ове благе мјере против Мелеција нису уродиле плодом, будући да су мелецијевци касније приступили аријанцима, те је Атаназије Александријски још дуго био с њима у сукобу. Мелецијанство је коначно изумрло средином 5. вијека.

Сабор је изгласао двадесет нових црквених закона, који су названи канонима. Овако их наводе никенски и послијеникенски црквени оци:

1) забрана самокастрације;

2) одређивање најмањег дозвољеног времена катекумената;

3) забрана боравка млађих жена у кући клерика;

4) одредба да на ређењу бискупа морају бити присутна бар три бискупа, те да је потребна потврда метрополита;

5) одлука да се годишње одржавају по два провинцијска синода;

6) изванредна власт александријског и римског бискупа (папе) на њиховим подручјима;

7) признање посебне части јерузалемском бискупу;

8) одлуке о споразуму с новацијанцима;

9-14) одлуке о благом поступању против оних који су попустили приликом Лицинијевих прогона;

15-16) забрана смјењивања свештеника;

17) забрана клерицима да се баве лихварством;

18) одлука да приликом примања еухаристије бискупи и презбитери имају предност пред ђаконима;

19) изјава о неваљаности крштења што га је подијељивао Павао Самосатски, те изјава да се жене ђаконесе има сматрати лаицима;

20) забрана клечања на литургији недјељом и у вазмено вријеме све до Духова.

25. јула 325. закључен је рад сабора, а присутни саборски оци прославили су двадесету обљетницу Константинова владања. У своме закључном говору цар је поновио своју накану да се задржи мир и јединство у Цркви, а у писму које је проширено царством сљедећег Васкрса објавио је да је постигнуто јединство читаве Цркве.

Дугорочно, овај је сабор имао сасвим особито значење као први у низу екуменских сабора. По први пута окупили су се бискупи из цијеле Цркве како би се договорили око неког доктриналног питања. Први је пута и цар одиграо водећу улогу у сазивању сабора, те је употријебио своју моћ у провођењу одлука сабора. Многи то називају Константиновим преокретом, који ће касније довести до оног што ће се на Западу звати цезаропапизам.

Краткорочно, сабор није окончао проблеме ради којих је сазван. Понајприје, аријанци и мелецијевци су убрзо поновно добили сва права која су им била одузета, а аријанство се ширило кроз читаво 4. вијек. Еузебије Никомедијски обилно се служио утицајем што га је имао на Константина како би га обратио на Аријеву страну. Ускоро, 330. свргнут је и прогнан Еустатије Антиохијски, Исто се 335. догодило и Атаназију који је наслиједио Александра на александријској бискупској столици. Сам Арије вратио се у Цариград како би се помирио с Црквом, но умро је кратко прије него што је то могло бити учињено. Цар Константин умро је сљедеће године, а мало прије смрти примио је крштење од аријанског бискупа.

• Католичка енциклопедија: Први никејски сабор
• Никеански сабор 1911 Енцyцлопедиа Британница
• Први никејски сабор