Илирик

За остале употребе, в. Илирик (разврставање).

Илирик (лат. Иллyрицум — Илирикум) је била римска провинција настала након римског освајања бившег независног краљевства Илира и пацификације илирских племена на ширем подручју Илирије. Територија Илирика протезала се од ријеке Дрим у данашњој Албанији до Истре у Хрватској и од обале Јадранског мора до Панонске низије. Салона у близини данашњег Сплита у Хрватској била је средиште римске провинције Илирикум.

Главни чланак: Илирски ратови

Око 229. године пне. Рим је интервенирао на источној страни Јадрана на подручјима под илирском контролом због пиратства којем су Илири често прибјегавали и пропалих дипломатских напора. Тада је забиљежен први римски рат против краљевства Илира. У вријеме Римске Републике, око 168. године п.н.е, римска војска је побиједила војску посљедњег илирског краља Генција и тиме означила крај постојања Илирије као краљевине. Од 167. године пне. јужна Илирија постаје римски протекторат.^[1]

Протекторат се састојао од три дијела:

• област Лабеата око Скадарског језера,
• дио око Боке Которске и у црногорском приморју,
• трећи дио илирска племена на југу на границама некадашње македонске државе.

Сви су они овом одлуком сената постали слободни и иммунес (ослобођени пореза) зато што су напустили Генција још док је био моћан. Слободни и иммунес постали су и Даорси, зато што су, напустивши Караванција, Генцијева полубрата, прешли Римљанима. Осталим је данак (вециигал) био смањен на половину од оног што су га плаћали краљу Генцију.^[2]

Ардијејци су се повукли сјеверније, ван територије под римском окупацијом. Још једном су, 135. год. пне, ратовали са Римљанима и били поражени. Тиме се римски протекторат Илирик проширио на ушће Неретве.

Главни чланак: Битка код Незакција

На прелазу III/II ст. пне источна обала Јадрана постаје све занимљивија Римљанима те они усредсређују политичке и економске интересе на ово подручје. Као упориште за војне акције Илира, Римљани су саградили ратну базу и колонију Аквилеју, на десетак километара од Јадрана, близу данашње границе Италије и Словеније. Први на удару нашли су се Хистри, илирско-венетско племе, који су на челу са краљем Епулоном постали војна сила. Да би прекинули пиратска дејства Хистра, Римски Сенат је донио одлуку о слању војске и освајања Истре, које се и догодило 177. год. пне. Био је то крај хистарске аутономије и почетак ширења римске превласти са западне стране илирских територија.

Касније су Римљани, границу провинције Илирик помакнули на ријеку Рашу, па су Хистри били дирекно везани за власт у Риму.

Конзул Семпроније Тудитан проширио је римску власт од ријеке Раше у Истри до ријеке Крке и прославио тријумф 129. год. пне. Тада су Либурни без борбе признали римску власт и преузели обавезу плаћања пореза.^[3] Овим присаједињења либурнског подручја, Римљанима је без контроле остало још подручје средњег Јадрана. Ратови са Далматима око тог приобалног подручја трајати ће наредних скоро сто година.

Главни чланак: Далматски ратови

Након слома илирског краљевства Римљани ће наставити освајачку политику. Тек што је био завршен III илирски рат (171—168), на источној обали Јадрана појавио се за Римљане још јачи и упорнији непријатељ, илирско племе Далмати. У раније вријеме Далмати су живјели подаље од обале, у задинарском подручју, на Дувањском, Ливањском и Гламочком пољу, те око Имотског поља (оностранска Далмација). У току II. ст. п.н.е., Далмати су се спуштали долином Цетине, и тако инфилтрирали у приморје. Заузели су и Салону, пустошећи Стобреч и Трогир с једне, а земљу Даорса, римских савезника, с друге стране.^[4]

Ратови Римљана против Далмата почели су 156. год. пне. Римска ратна база била је у Нарони, још од рата против Деметрија Хварског из 219. год. пне. Ратове са Далматима водио је и Гај Јулије Цезар. Након 120 година сталних сукоба, ратове су завршили заједничким снагама Марко Антоније и Октавијан, коначним освајањем Салоне 39. год. пне. и римским учвршћивањем на средњем Јадрану. Далмати су и даље држали унутрашњост, која је дугогодишњим ратовима опустошена и исцрпљена. Поразом Далмата коначно је пробијен бедем који је штитио илирску унутрашњост. Народи који се до сада нису суочили са римским армијама сада ће и сами морати искусити њихово присуство на својој земљи и у својим насељима.

Главни чланак: Октавијанови илирски ратови

Октавијанов илирски рат био је комбиновани ратни поход (на Јадрану и код Сегестице је употријебљена флота) у илирску, тешко проходну планинску и непознату земљу, са храбрим народом, навиклим на слободу. Због тога је Октавијан кренуо с великим и добро опремљеним снагама. Прве године освојио је подручје Јапода и Сегестана.

У борбама са Далматима и сам Октавијан је био рањен, а Римљани су редом освојили сва далматска градинска насеља у залеђу Салоне. Притиснути глађу и болештинама, Далмати су се почетком 33. г. ст. е. предали. Након Далмата, римске трупе кренуле су према сјеверу, дубље у Босну. Борбе са Дезитијатима, и покрет без већег отпора преко дијела босанске унутрашњости, јер су се многа племена предавала без борбе, водиле су се у периоду прољећа 33. године (када су сигурно започеле), док су до Дунава те трупе избиле у јесен. У повратку су прошли кроз западну Србију и Црну Гору и дошли до Нароне, и вратили се у Италију.

Ни Октавијанова освајања нису била коначна, јер ће упорни Деситијати и Панони још једанпут, у великом устанку, покушати повратити слободу.

Главни чланак: Панонски рат

Панонске ратове од 14-10. год. пне, на подручју јужне Паноније, водили су се између панонских племена и римске војске. Успјешно их је завршио будући цар Тиберије. Након овог пораза Осеријати, Бреуци, Амантини и Скордисци су били потчињени, и наставили су плаћати државне дажбине.

Илирија је била од велике стратешке и економске важности за Римљане. Са друге стране Јадрана за Рим су се налазиле важне трговачке луке а у унутрашњости богати рудници. На територији Илирије Римљани су и започели важан пут (Виа Егнатиа) који је водио од Салоне до Драча у Албанији.

Након што је 27. год. Октавијан постао император извршена је исте године и нова територијална организација царства. Међу бројним провинцијама у надлежности сената, већим дијелом нашла се по први пут и територија илирских племена под именом Илирик, док је мањи дио остао у надлежности Октавијана. У провинцију је укључена и сјеверна Панонија, након Панонских ратова 14-10. год. пне, које је успјешно завршио будући цар Тиберије.

Током 11. год. пне, због несигурног стања, Октавијан је преузео управу над цијелом провинцијом, у замјену за Кипар и Нарбонску Галију.

Илирик је био подијељен у три судбена конвента, у којима си Илири пред римским судом, рјешавали разне домаће спорове.

• Сјеверни конвент у Сцардони (Скрадин), којем су припадали Јаподи и 14 либурнских цивитатес.
• Средњи конвент у Салони, у којем су живјели Далмати, Сардеати, Деури, Дициони и Мезеји, био је подијељен у 5 цивитатес и 927 декурија
• Јужни конвент у Нарони је подијејен у 13 цивитатес перегринае (међу којима су: Ардијејци, Десидијати, Деретини, Деремисти, Диндари, Доклеати, Глиндициони, Меркумани, Нареси, Сикулоти) и 540 декурија^[6] Племенима (цивитатес перегрине), након почетних строгих мјера пацификације, формално је враћена и призната њихова унутрашња аутономија. На њиховом челу стајали су племенски прваци.

Предпоставља се да су конвенти основани и прије номиналног формирања провинције, негдје између 35-27. год. пне.

На обали је било неколико урбанизираних градова, са грчком популацијом и досељеницима из Италије, организованим у муниципије (полу-слободним насељима ) или колонијама са властитом управом.

У име цара (принцепса) стварну војну и цивилну власт у провинцији обављао је намјесник са називом замјеник или изасланик (царски легат), конзуларног ранга. Он је био веза између средишњег и локалног суверенитета. Публије Силије Нерва био је први намјесник Илирика, и функцију је почео обављати 16. год п.н.е, или нешто прије.^[7] Власт илирских легата није се простирала на обали.

Илири су наставили пружати отпор римској власти због високих пореза и присилне регрутације па су од 6-9. године подигли велики устанак. Удружена далматинско-панонска племена под Батоном, вођом Дезитијата, и Батоном и Пинесом, вођама Бреука, су натјерали римљане на сукоб који ће римски хисторичар Суетонијус описати као најтежи још од Пунских ратова. Рим је морао ангажовати десетак легија са помоћним трупама и савезницима из Тракије; укупно око 120.000 војника. Тежак герилски рат вођен је у босанским планинама и јужној Панонији.

Током устанка, провинцијска структура је у потпуности срушена, и услијед низа околности обнова провинције Илирик у њеном старом територијалном облику је била тешко остварљива. Након тога је римски државни врх (Октавијан Аугуст и Сенат), провинцију Илирикум подијелио на Горњи Илирик/Далмација и Доњи Илирик/Панонија.^[8]

У периоду 9-305. год. Далмацијом је управљало преко 50 царских легата, међу којима се истиче (организација управе, јавна сигурност, изградња комуникација, одређивање међа између племенских територија) Тиберијев намјесник Долабела (14-20. год)

Ратници из Илирије-Илирикума били су веома вјешти и храбри па их је Рим радо регрутовао у своје легије (нпр. Легио I Иллyрицорум), а такође и у морнарицу. Чак и неколико римских императора потиче са овог подручја: Аурелијан, Клаудије II, Константин I и Диоклецијан и касније, бизантских императора: Анастазије I и Јустинијан I.

Ратници из Илирије-Илирикума били су веома вјешти и храбри па их је Рим радо регрутовао у своје легије (нпр. Легио I Иллyрицорум). Чак и неколико римских императора потиче са овог подручја: Аурелијан, Клаудије II, Константин I и Диоклецијан и касније, бизантских императора: Анастазије I и Јустинијан I.

Ацрувиум (Котор), Аспалатхос (Сплит, Диоклецијан је ту саградио велелепну палачу) Ассериа (код Задра), Бона (Благај), Цорцyра (Корчула), Дилунтум (Столац), Домавиа (Сребреница), Дулциниум (Улцињ), Дyррацхиум (Драч), Делминиум (Дувно), Епидаурус (Цавтат), Иадер (Задар) Всса или Цисса (Вис), Нарона (код Метковића), Пхарус (Стари Град на Хвару), Рхизиниум (Рисан), Раетиниум (Бихаћ), Салона (Солин, сједиште гувернера провинције), Сцардона (Скрадин), Сцодра (Скадар), Сениа (Сењ, војна лука), Тарсатица (Трсат, дио Ријеке), Трагуриум (Трогир),

• Салмедин Месиховић, Хисторијска трагања, 4, 2009.,стр. 9-33 2010 -СВППЛЕМЕНТВМ РЕБЕЛЛИО ИЛЛYРИЦИ I – ГЕРМАНИКОВА “ПОУНЈСКА ОФАНЗИВА” -
• Бојановски, Иво (1988). БОСНА I ХЕРЦЕГОВИНА У АНТИЧКО ДОБА. АНУБиХ, Сарајево. 

Илири - Илирија - Илирик - Велики илирски устанак Илирски владари Агрон - Балеј - Бардилис - Батон - Епулон - Генције - Глаук - Грабос - Клит - Лонгар - Митилос - Монун - Пинеус - Плеуратус - Деметрије Хваранин - Скердиледа - Сира - Теута Илирски градови Аенона - Албанополис - Амантиа - Андетриум - Ардуба - Басанија - Даорсон - Дамастион - Делминијум - Доклеа - Лихнидос - Метеон - Нарента - Незакциј - Ниниа - Промона - Рисиниум - Шкодра - Усцана Илирска племена Абри - Албани - Амантини - Андизети - Ардијејци - Азали - Аријани - Аутаријати - Билиони - Бреуци - Глиндиони - Далмати - Даорси - Дасарети - Дерентини - Деури - Дезитијати - Диндари - Дициони - Доклеати - Енхилејци - Граби - Хаонци - Хелидонци - Јаси - Колапијани - Лабеати - Мезеји - Мелкумани - Молоси - Партини - Пикети - Пирусти - Салентини - Сардеати - Тауланти Илирско-трачанска Дарданци - Галабри - Пеонци - Тунати Илирско-келтска Латобици - Скордисци Илирско-венетска Хистри - Јаподи - Карни - Катари - Либурни Независна Дауни - Јапиги - Месапи - Пеуцети