Гимнастика

Гимнастика, чије име потиче од старогрчке ријечи за дисциплинарне вјежбе, је комбинација моторичких вјештина и способности као што су: координација, грациозност, спретност, снага, флексибилност итд., а то све заједно укомпоновано са акробатским вјештинама, које изводе подједнако и мушкарци и жене на много нивоа, од локалних клубова, школа, факултета, универзитета као и на државним и међународним такмичењима. Данас овај спорт сједињује седам категорија а то су: умјетничка гимнастика, ритмичка гимнастика, скокови на трамполини, спортски аеробик, спортска акробатика и опћа гимнастика. Међународно управљачко тијело је ФИГ-а (Фéдéратион Интернатионал де Гyмнастиqуе), смјештена у Моутиеру-Швицарска. Термин гимнастика односи се и на физичке вјежбе које се користе у превентивне сврхе за лијечење обољелих којима се помаже да се олакша или уклони нелагодност у успостављању нормалних функција локомоторног апарата.

Први гимнастичари су били акробате који су то изводили у старом Египту. У другом тисућљећу пне., мушкарци и жене Крити за вријеме мињонске културе су развили умјетност скакања на биковима. У овом скакању тркач би скакао према бику који јуриша, зграбио би његове рогове и кад га овај баци у зрак изводио би разне акробације у зраку прије него сто падне на бикова леда, а затим би сјахао једним брзим покретом.

У старој Грчкој, развила су се три посебна програма гимнастицких вјежби: 1. За одржавање добре физичке кондиције, 2. Војну обуку, 3. Као дио увјежбавања за спортисте. Гимнастика је уведена у раној Грчкој цивилизацији да олакша тјелесни развој кроз серије вјежби укључујући: трчање, скакање, пливање, хрвање и дизање тегова. Мјеста гдје се је ова активност упражњавала називала су се "Гyмназиум", а већина вјежбача су дословице у то вријеме вјежбали наги без икакве одјеће на себи од чега потјече ријеч "Гyмнос-Наг". Физичка способност је била високо цјењена активност у старој Грчкој, а мушкарци и жене су све више узимали учешћа у енергичним гимнастичким вјежбама. Римљани, послије освајања Грчке, су развили ове активности у више формалан спорт, а користили су гимнастичку дворану за припрему својих легија за рат. Падом Римске империје, нестао је интерес за гимнастику и она је више остала само као облик забаве.

Године 1774., Прус Јоханн Бернхард Баседоw је увео физичке вјежбе другим обликом наставе у његовој школи у Дессау, Саксонска. Овим чином почела је модернизација гимнастике а такође и тенденција германских земаља ка ствљању спорта у први план. Касних 1700-тих Фриедрицх Лудwиг Јахн из Њемачке је развио вратило, разбој, греду и скокове и он више од било кога другог се сматра "Оцем модерне гимнастике". Гимнастика је процвјетала у Њемачкој 1800-тих, док у Шведској грациознију форму овог спорта која наглашава ритмичке покрете развио је Гутс Мутх.

Шведски систем, који је осмислио гимнастичар Пехр Хенрицк Линг, наглашава са друге стране ритам и координацију кроз вјежбе које се изводе са обручима, чуњевима и малим лоптама. Отварање Јахнове школе 1881. године у Берлину, да би се промовирала његова верзија спорта је пропраћено оснивањем многих клубова у Европи. Овај спорт је увео у С.А.D. др. Дудлеy Аллен Саргент, који је био учитељ гимнастике на неколико С.А.D. универзитета и то негдје у преиоду пред грађански рат, а који је добио признање зато сто је изумио висе од 30 гимнастичких справа. Највећи дио развоја гимнастике С.А.D.-а је био усмјерен на активности емиграната из Европе, који су увели овај спорт у њиховим новим градовима у 1880-тим. Клубови су оснивани као Турнвереин и Сокол групе, а у чему су комплетне породице узимале учешћа. Модерна гимнастика искључује неке традиционалне програмске тачке као што су дизање тегова и хрвање а истиче форму прије него лично ривалство.

Према неким подацима прво такмичење на справама је одржано 1877. године у Чехословачкој. Са стварањем Међународне гимнастичке федерације 1888. године, направљен је пресудан корак у осмишљавњу вјежби на справама, као спорта, односно спортске гимнастике. За 1881. годину је могуће означити као Интернационално укључење овог спорта у широки спектар спорта. Међународна гимнастичка федерација означава данас једну од најстаријих свјетских спортских федерација у коју је учлањено више од 150 земаља са свих континената свијета. Мушка гимнастика је била на распореду на првим Олипијским играма 1896. у Атини, а налази се у Олипијском програму континуирано од 1924. године.

Прво међународно такмичење ван Олипијских игара је одржано 1903. године у Антwерпену. Редовна учешћа за жене на Олимпијским играма су почела од 1936. године такмичењем у генералном пласману тј. од Олимпијских игара у Берлину, мада су жене први пут наступиле на деветим Олимпијским играма у Амстердаму 1928. године, а 1952. су додали су такмичење у појединачном пласману и по справама. У раним Олипијским такмичењима доминантни мушки гимнастичари су били из Њемачке, Шведске, Италије и Швицарске, тј. из земаља у којима се овај спорт прво развио. Али у 1950-тим Јапан, Совјетски Савез и земље источне Европе су почели да производе водеће мушке и женске гимнастичаре. Модерна гимнастика је стекла знатну популарност наступима Олге Корбур из Совјетског Савеза 1972. године на Олимпијади у Минхену која је освјила три златне медаље и Нађе Команечи из Румуније која је на Олипијади у Монтреалу 1976. године освојила три златне медаље. Она је и прва гимнастичарка у историји која је добила највећу могућу оцјену а то је "10". Распрострањене телевизијске репортаже о овим драматичним наступима дале су овом спорту публицитет који је недостајао у прошлости.

Многе земље, не оне које су биле традиционална главна потпора у то вријеме СССР, Јапан, Источна и Западна Њемачка и друге источно-европске нације почеле су да промовирају гимнастику, нарочито за ��ене; међу овим земљама су биле Кина и С.А.D.. На Олимпијади у Лос Анђелесу 1984. године, Маррy Лее Реттон из С.А.D.-а је освојила пет златних медаља укључујући и златну медаљу у генералном пласману. Виталy Сербо из Обједињеног Тима (име под којим су се такмицили спортисти бивсег СССР-а 1992. године у Барселони) је освојио нечувених шест златних медаља. С.А.D. тим је освојио златну медаљу по пви пут на Олимписким играма у Атланти 1996. године, гдје се истицала храбра Лерри Струга. Алеxеи Немов из Русије је освојио четри златне медаље на двије Олимпијаде, освајајући шест медаља на појединачном пласману по справама на такмичењу 1996. године и још на Олипијским играма у Сиднеју 2000. године.

Модерно међународно такмичење има шест програмских тачака за мушкарце и четри за жене. За мушкарце Олипијски распоред је: 1. [Партер-Тло], 2. [Коњ са хватаљкама], 3. [Кругови-Карике], 4. [Прескок ], 5. [Разбој-Руче], 6. [Вратило-Преча]. Ове вјежбе морају истицати снагу горњег дијела тијела и савитљивост заједно са акробатским вјештинама. Вјежбе за жене се изводе на 1. Прескок, 2. [Двовисински разбој], 3. Греда, 4. [Партер-Тло] који мора садржавати музичку пратњу приликом изведбе вјежбе. Ове вјежбе спајају грациозне, плесне покрете са снагом и акробатским вјештинама. Екипе за међународна првенства сачињава шест такмичара, а побјеђује онај тим који на крају буде имао највиши збир бодова. Такође постоји појединачно првенство свеукупни првак гдје од 32 гимнастичара из квалификација побједу односи онај са највећим коначним збиром бодова. Такмичење постоји и за сваку појединачну справу гдје наступају у финалном такмичењу само 8 најбољих из квалификација. Друга врста такмичења је Ритмичка гимнастика, је постала Олипијски спорт од 1984. године а за разлику од умјетничке гимнастике овдје нема акробатских вјештина. У ритмичкој гимнастици се изводе грациозни, плесни покрети док се држи или помјера конопац, трака, чуњеви или лопта наравно уз пратњу музике. Вјежбе се изводе појединачно или у групној изведби са по шест гимнастичарки.

Гимнастичка такмичења се оцјењују и бодују на појединачни (пласман по справама) и на групној основи (генерални пласман). Оцјењивање је стриктно субјективно а гимнастичари настоје извести најтеже елементе на најграциознији начин и тако импресионирају судије. Стандарди за сваку гимнастичку изведбу су одређени од стране Федератион Интернатионале де Гyмнастиqуе (ФИГ) - Интернационална Гимнастичка Федерација. Сваки такмичар на гимнастичким натјецањима мора у својој вјежби да има: 4-А елемента (0.10 бодова), 3-Б (О.30), 3-C (0.50), што износи 2.80 бодова. Ако вјежбач изведе елементе веће тежине добива бонификацију коначне оцјене D (+0.10), Е (+0.20) и супер Е (+0.30), специјални случајеви нпр.(+0.40) бодова за сложене комбинације више тешких елемената у низу. Оцјењивање врши 6 судија А и Б судачки одбор. "А Одбор" чине два суца који уједно и одређују полазну оцјену, тежине (2.80), посебни захтјеви (1.00), бонус бодови (1.20). "Б Одбор" чине четри судије и оцјењује изведбу вјежбе (техника, положај, склад) са 5.00 бодова. Што укупно све износи кад се зброји максимална могућа оцјена десет "10.00". Полазна оцјена као и у мушкој категорији била би формирана: нпр. (8.80) + (1.20) = 10.00 бодова. Од полазне оцјене судиски одбор врши одбитке у току вјежбе за мале грешке (-0.10), средње (-0.20), велике (-0.30), пад са справе (-0.50) бодова од оцјене.

Спортска гимнастика је по својим карактеристикама полиструктурални конвенционални спорт. Такмичарске композиције састављене су из низа разноврсних вјежби, специфичних за сваку справу. Основа свих такмичења је гимнастички вишебој, који обухвата такмичење у вјежбању на више справа.

По Олимпијском распореду мушкарци се такмиче у сљедећим дисциплинама:

• Партер
• Коњ с хватаљкама
• Кругови
• Прескок
• Разбој
• Вратило

Жене наступају у сљедећим дисциплинама:

• Прескок
• Двовисински разбој
• Греда
• Партер

Димензије партера износе 12 x 12 метара, са додатном заштитом од 1 метар са сваке стране. За извођење вјежби на партеру простор мора имати еластичну подлогу која дозвољава гимнастичарима енергичне покрете током одскока и доскока са тла. Покровни материјал не смије изазвати повреде вјежбача, попут опекотина на кожи. Вјежбе на партеру укључују покрете који морају да демонстрирају: снагу, флексибилност, равнотежу, грациозност, итд. Свака вјежба мора се састојати од покрета комбинованих као што су салта око уздужне и попречне осе. Током изведбе вјежбе гимнастичар треба да искористи цијели партер а вјежбе морају бити наглашене изразима и извршеним радњама током вјежби. Максимално трајање вјежбе износи 1 минут и 10 секунди. Физичке изведбе и техничка извршења морају бити уједињене са маштом и изразом у јединственој и ексклузивној стварности. То су карактеристике које морају донијети изражајност гимнастичареве способности до перфекције, као и суштину или морају бити запањујуће комплексности.

Висина износи 1 метар и 5 центиметара од врха струњаче. Дужина на врху је 1 метар и 60 центиметара, док размак измеду хватаљки се креће у зависности од вјезбача од 40 до 45 центиметара. Вјежбе на коњу с хватаљкама морају се изводити лагахно, континуирано с једним ланцем циркуларних и клатних покрета, суножних кружних покрета (кола), маказастих покрета (стрижеви), а уз кориштење свих осталих дијелова коња. Капацитет покрета које једно тијело мозе да изведе са екстремном прецизношћу је састављен од циркуларних елемената а укомпонаваних у једну цјелину са свим осталим елементима, те чини једну елегантну композицију. Елементи снаге и издржаја на овој справи нису дозвољени.

Висина кругова од врха струњаче износи 2 метра и 55 центиметара. Вјежбе на круговима се морају састојати од различитих покрета демонстрирајући снагу, издржаје и замахе. Ови се елементи изводе у вису, до или кроз упор или до или кроз стој на рукама, а треба да се изведу пруженим рукама. Гимнастичар мора извести серију окрета и издржаја са предњим и задњим елементима а крај вјежбе или саскок се мора извести акробатском тачком. Знати како да се ��аправе комбинације вјежби статике и динамике а да изгледају, једноставно и течно; нарочито изражавање стварне и умјетничке моторне активности.

Висина прескока износи 135 центиметара од врха струњаче. Сваки прескок почиње залетом са траке која максимално може бити дуга 25 метара. Наскок на даску се изводи суножним одразом (са или без рондата), с одскочне даске и скупљеним ногама те се изводи кратким одгуривањем објема рукама од коња. Прескок мора демонстрирати чист и снажан покрет комбинован са висином и дужином са једном или више ротација, те заврчити са контролисаним доскоком. Изведбе су награђене за контролу над тијелом у фази лета и доскочним положајем (позицијом доскока). Брзина и снага су уједињене са њежном акробатиком, наглашеном и окарактеризираном између физичке изведбе и способности за координацију покрета. У завршници по справама, након првог прескока, вјежбач се без задржавања враћа на полазни полажај и на знак предсједника судачког одбора справе, изводи други прескок из друге скупине прескока.

Висина справе износи 1 метар и 75 центиметара од врха струњаче. Као и кругови паралелне шипке разбоја захтјевају од вјезбача да комбинују окрете и моменте наглашене снагом, висове и елементе издржљивости упоред. Гимнастичар мора изводити вјежбу цијелом дужином разбоја испод и изнад притки. Вјежбама морају доминирати окрети око уздужне и попречне осе. Контрола тијела и владање изведби покрета уједињују све то у њежне и природне покрете, тако што све наведене елементе уједињују у складну цијелину која се мора заврсити саскоком са справе и контролисаним доскоком.

Висина вратила износи 2 метра и 55 центиметара од врха струњаче. Гимнастичар мора изводити континуиране покрете и не смије додиривати шипку од вратила својим тијелом. Гимнастичар је задужен да демонстрира промјену хватова, ротирајуће покрете напријед и назад плус пуштање справе и поновно хватање за шипку вратила. Одпуштање справе је изузетно важан дио вјежбе на вратилу јер је посебно чини спектакуларним ради ткз. акробатских елемената. Дужина лета и спектакуларна изведба задивљује сваког, с тим сто доказује или потврђује да човјек мозе прећи своје границе гурајући их сваком изведбом све више и више.

Висина прескока је 125 центиметара од врха струњаче. Дужина залетне траке као и мушкој гимнастици износи 25 метара. Два скока која су просјечна, морају демонстрирати велику висину и дужину са тачношћу окрета прије и послије извијања, динамичко отварање у ткз. копљастој позицији и самим контролисаним доскоком. Динамичност, снага и прецизности у ротацијама карактерису различицте фазе лета. Гимнастичарка има на располагању залетну траку дужине 25 метара максимално. Трчање при оптималној брзини која је у већини случајева и максимала могућа брзина се треба прилагодити да се доскочи на одразну даску скоро тачно у милиметар, затим да се иде у фазу лета послије експлозивног одскока од даске праћеног наскоком на справу. Друга фаза лета слиједи што више и што даље је могуће отићи са ротацијама око уздужне и попречне оси, да би се завршила са сигурним доскоком. Умјесто традиционалног коња за прескок, нова справа за прескок је кориштена први пут на Свјетском сампионату у Гент-у (Белгија). Ова справа за прескок је висока 1 метар и 25 центиметара, широка је 95 центиметара и дуга 1 метар и 20 центиметара. Не само да мозе пружити бољу сигурност, већ омогућава гимнастичарима да се што боље одгурну и на сто бољи начин изводе техничко тешке и компликоване елеменате који имају изузетно сложене ротације.

Двовисински разбој је најспектакуларнија справа у женској умјетничкој гимнастици. Ова справа захтјева снагу, координацију, храброст са безбројним измјенама хватова и ротација. Оптимална вјежба је окарактерисана са оргиналним комбинацијама различитих елемената као нпр. елементи који имају фазу пуштања и хватања справе, покрети изнад, између и испод притки. Као што сам назив каже висина обје притке је различита: нижа притка је висока 1 метар и 65 центиметара а виша је висока 2 метра и 45 центиметара, размак између притки може да износи до 1 метар и 80 центиметара. Елементи су именовани по знаним такмичарима који су први извели елеменат: Делцев, Гингер, Ткацев, Нађа Команечи, итд. Вјежба такмичарке заврша сигурним доскоком са справе.

Висина греде од врха струњаче износи 1 метар и 25 центиметара. Греда је 5 метара дуга и широка само 10 центиметара, а греда је обложена меканим материјалом. Вјежба на греди мора садржавати умјетничке комбинације, разнолике акробатске елементе, гимнастичке скокове, окрете, кораке, елементе равнотеже током стајања, сједећег и лезећег положаја. Гимнастичарка мора користити читаву дужину греде демонстрирајући елегантност, грациозност, флексибилност, ритам, темпо, сампопоуздање, контролу и др. Изведбе серијских акробатских елемената могу бити веома спектакуларне. Максимално вријеме за изведбу вјежбе износи 1 минут и 30 секунди. Главна карактеристика вјежби на греди је одлично развијени осјећај за равнотежу и велика моћ концентрације приликом изведбе акробатских елемената на изузетно уској површини ослонца. Вјежба мора посједовати акробатску серију, ритмичку серију, акробатско-ритмичку серију, скокове са великом амплитудом покрета, окрете за 360 степени, али на једној нози као и елементе греде.

Димензије партера износе 12 x 12 метара, са додатном заститом од 1 метар са сваке стране. За извођење вјежби на партеру простор мора имати еластичну подлогу која дозвољава гимнастичарима енергичне покрете током одскока и доскока са тла. Покровни материјал не смије изазвати повреде вјежбача, попут опекотина на кожи. Вјежбе на партеру укључују покрете који морају да демонстрирају: снагу, флексибилност, равнотежу, грациозност. Вјежбе на партеру се изводе уз музичку пратњу, комбиноване са плесним покретима и секвенцама које садрже различите окрете и акробатске елементе. Индивидуалност, оргиналност, зрелост, владање и умјетнички дојам су кључни и подразумевају се за високе резултате. Вјежба мора трајати измеду 70 и 90 секунди.

• Фéдéратион Интернатионал де Гyмнастиqуе - ФИГ (енг., фра.)
• Укратко о гимнастици (извор текста) Архивирано 2005-11-23 на Wаyбацк Мацхине-у
• (занимљив извор информација на енглеском језику)^{[мртав линк]}
• Соколско друство Војводина