Гастроентеритис

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Вируси узрочници гастроентеритиса: А = ротавирус, Б = аденовирус, C = Норовирус и D = Астровирус. Вирусне су честице приказане под једнаким увећањем ради боље успоредбе величине.

Гастроентеритис (грч. γαστήρ, гастер - желудац, трбух + έντερο, ентеро - танко цријево, утроба + ῖτις, итис - упала) је патолошко стање које карактеризира упала пробавног сустава која обухваћа и желудац и танко цријево, што за посљедицу има комбинацију прољева, повраћања, те болове и грчеве у трбуху.[1] Гастроентеритис се такођер назива "цријевна вироза", "покварени желудац" и "желучани вирус". Иако није везан уз грипу, такођер га се назива "желучана грипа" и "цријевна грипа".

Главни узрочник гастроентеритиса код дјеце у свијету је ротавирус.[2] Код одраслих су чешћи норовирус[3] и Цампyлобацтер[4]. Рјеђи узроци гастроентеритиса су друге врсте бактерија (или њихови токсини) те неки паразити. До пријеноса може доћи због конзумирања неправилно припремљене хране, загађене воде или путем блиског контакта са зараженим особама.

Основна терапија код гастроентеритиса је правилан унос текућина (хидратација). У благим или умјереним случајевима, то се обично постиже оралном рехидрацијском отопином, док је код тежих случајева потребан унос интравенозним путем. Гастроентеритис највише погађа дјецу и становништво земаља у развоју.

Симптоми и знакови

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис обично узрокује прољев и повраћање,[5] или се, рјеђе, појављује само с једним или другим симптомом.[1] Такођер се могу појавити грчеви у предјелу трбуха.[1] Знакови и симптоми обично започну 12–72 сати након доласка у додир с узрочником заразе.[6] Ако је узрок заразе вирус, стање се обично повлачи унутар једног тједна.[5] Неки вирусни узрочници могу такођер изазвати грозницу, замор, главобољу и бол у мишићима.[5] Ако се појави крвава столица, мање је вјеројатно да је узрочник вирус[5] и вјеројатније је да је бактерија или паразит.[7] Неке бактеријске заразе могу бити везане уз оштру бол у трбуху и могу трајати више тједана.[7]

Дјеца заражена ротавирусом се обично потпуно опораве унутар три до осам дана.[8] Међутим, у сиромашним државама лијечење тежих инфекција често није доступно и уобичајено је да прољев траје врло дуго.[9] Дехидрација је честа компликација узрокована прољевом,[10] и дијете са знатним ступњем дехидрације може имати продуљено вријеме протока капилара, слаб тургор коже и отежано дисање.[11] Опетоване заразе су обично присутне у подручјима са слабим хигијенским увјетима, а посљедице могу бити потхрањеност,[6] успорен раст и развој дјетета, а дугорочно и ментална заосталост.[12]

Реактивни артритис се јавља код 1% особа након заразе бактеријом Цампyлобацтер , а Гуиллаин-Баррéов синдром се јавља у 0,1% случајева.[7] Хемолитичко-уремички синдром (ХУС) се може појавити као компликација заразе врстама Есцхерицхиа цоли или Схигелла које производе схига токсин, доводећи до ниске разине тромбоцита, бубрежне исуфицијенције и хемолитичке анемије.[13] Дјеца су подложнија оболијевању од ХУС-а од одраслих особа.[12] Неке вирусне заразе могу узроковати бенигне епизоде епилепсије.[1]

Узроци

[уреди | уреди извор]

Вируси (поготово ротавирус) те бактеријске врсте Есцхерицхиа цоли и Цампyлобацтер су примарни узрочници гастроентеритиса.[14][6] Постоје, међутим, многи други узрочници заразе који могу узроковати овај синдром.[12]Повремено се јављају неинфективни узроци, али они су мање вјеројатни од вирусне или бактеријске етиологије.[1] Опасност од инфекције је већа код дјеце због њиховог ослабљеног имунитета и релативно слабе хигијене.[1]

Вируси

[уреди | уреди извор]

Вируси за које је познато да узрокују гастроентеритис су ротавируси, норовируси, аденовируси и астровируси.[5][15] Ротавирус је најчешћи узрочник гастроентеритиса код дјеце,[14] и има сличну учесталост појаве у развијеним земљама и у земљама у развоју.[8] Вируси узрокују приближно 70% случајева заразног прољева у педијатријској добној скупини.[16] Ротавирус је ријеђи узрок код одраслих због стеченог имунитета.[17]

Норовирус је најчешћи узрок гастроентеритиса међу одраслима у развијеном свијету и узрокује више од 90% случајева заразе.[5] Ове локализиране епидемије се обично појављују када групе људи проводе вријеме у међусобној физичкој близини, као што је случај на бродовима за крстарење,[5] у болницама или у ресторанима.[1] Особе могу остати заразне чак и након престанка прољева.[5] Норовирус је као узрочник пуно мање присутан код дјеце, с приближно 10% укупних случајева заразе.[1]

Бактерије

[уреди | уреди извор]
Салмонелла ентерица серотип Тyпхимуриум (АТЦЦ 14028) како се види кроз микроскоп при повећању од 1000 пута и након бојања по Граму.

У развијеним земљама, Цампyлобацтер јејуни је примарни узрочник бактеријског гастроентеритиса, а половица тих случајева је везана за дотицај с перади.[7] Код дјеце, бактерије узрокују приближно 15% случајева, а најчешће су врсте Есцхерицхиа цоли, Салмонелла,Схигелла, и Цампyлобацтер.[16] Ако се храна контаминира бактеријама и остане на собној температури неколико сати, бактерије се размнажају и повећавају опасност од заразе за особе које исту храну конзумирају.[12] Неке врсте хране које се обично повезују с обољењем су сирово или недовољно печено месо, пилетина, морски плодови и јаја, сирове клице, непастеризирано млијеко и меки сиреви те воћни сокови и центрифугирани сокови од поврћа.[18] У земљама у развоју, посебно у субсахарској Африци и Азији, колера је чест узрочник гастроентеритиса. Ову заразу узрокује бактерија Вибрио Цолерае и обично се преноси контаминираном водом или храном.[19]

Токсигена бактерија Цлостридиум диффициле је важан узрочник прољева која се чешће јавља код старијих особа.[12] Дојенчад може бити преноситељ ове бактерије без развијања симптома.[12] То је чест узрок прољева код особа које су хоспитализиране и често је узрокована знатном упорабом антибиотика.[20] Инфективни прољев узрокован врстом Стапхyлоцоццус ауреус се такођер може појавити код особа које су користиле антибиотике.[21] Тзв. "путна дијареја" је обично врста бактеријског гастроентеритиса. Чини се да лијекови за смањење желучане киселине увелике повећавају опасност од заразе приликом излагања низу организама, укључујући врсте Цлостридиум диффициле, Салмонелла, и Цампyлобацтер.[22] Опасност је већа код особа које користе инхибиторе протонске пумпе него код Х2 блокатора.[22]

Паразити

[уреди | уреди извор]

Низ праживотиња може узроковати гастроентеритис; најчешћи је узрочник Гиардиа ламблиа, али врсте Ентамоеба хистолyтица и Црyптоспоридиум такођер могу изазвати заразу.[16] Праживотиње као група чине приближно 10% случајева гастроентеритиса код дјеце.[13] Гиардиа се чешће јавља у развијеним земљама, али овај је микроорганизам раширен у цијелом свијету.[23] Јавља се чешће код особа које су путовале у подручја с високом учесталости, код дјеце која похађају вртић, код мушкараца који имају хомосексуалне односе и након природних катастрофа.[23]

Пријенос

[уреди | уреди извор]

До пријеноса може доћи ако се конзумира онечишћена вода или ако особе дијеле контаминиране предмете за особну упорабу.[6] У мјестима у којима се измјењују влажна и сушна годишња доба квалитета воде обично буде лошија тијеком влажног годишњег доба, што се у правилу поклапа с временом избијања епидемије.[6] У подручјима с умјереном климом заразе су учесталије зими.[12] Храњење беба бочицом без да се бочица примјерено дезинфицира значајан је узрок заразе у цијелом свијету.[6] Стопа пријеноса уједно је повезана с лошом хигијеном, нарочито кад су у питању дјеца[5] у пренапученим кућанствима[24] и кућанствима с лошим стањем по питању ухрањености.[12] Након што се развије толеранција, одрасле особе могу у себи носити одређене организме без да показују знакове или симптоме болести и тако могу служити као природни спремници заразе.[12] Док се неки узрочници (као што је Схигелла) јављају само код примата, остали се могу појавити код разних врста животиња (као што је гиардиа).[12]

Незаразни узроци

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико незаразних узрока упале пробавног тракта.[1] У неке од учесталијих спадају лијекови (као што су аналгетици), одређена храна као што су лактоза (у особа које су нетолерантне) и глутен (у особа које болују од целијакије), те Кронова болест која је такођер незаразан узрок (често врло озбиљног) гастроентеритиса.[1] До гастроентеритиса може доћи и уношењем токсина путем хране. Примјери интоксикације храном, која укључују мучнину, повраћање и прољев, су: тровање токсином цигуатера због конзумирања риба које су претходно акумулирале токсин, скомброид који је повезан с конзумацијом одређених врста покварене рибе, тровање тетродотоксином које, између осталог, настаје конзумацијом рибе напухаче, те ботулизам који се јавља због чувања хране у непримјереној амбалажи.[25]

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис се дефинира као повраћање или прољев који је посљедица упале танког или дебелог цријева.[12] Промјене на танком цријеву обично нису упалне, док на дебелом цријеву у правилу јесу.[12]Патогени организми који изазивају упалу могу бити малобројни, чак само један (као у случају Црyптоспоридиума), па све до 108 (у случају Вибрио цхолерае).[12]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис се обично дијагностицира клиничким прегледом знакова и симптома које особа манифестира.[5] Утврђивање точног узрока обично није потребно јер та информација не мијења начин лијечења.[6] Међутим, преглед културе столице мора се извршити код особа с крви у столици, особа које су се отровале храном и оних особа које су недавно путовале у земље у развоју.[16] Дијагностичко испитивање може се извршити ради надзора над тијеком болести.[5] Будући да се хипогликемија јавља код приближно 10 % дојенчади и мале дјеце, за ову популацију препоручује се мјерење серумске концентрације глукозе.[11] Електролити и функција бубрега требали би се провјерити ако постоји бојазан од тешке дехидрације.[16]

Дехидрација

[уреди | уреди извор]

Утврђивање је ли особа дехидрирала или није важан је дио процјене, при чему се дехидрација обично дијели на благу (3–5 %), умјерену (6–9 %) и тешку (≥ 10 %).[1] Најточнији показатељи умјерене или тешке дехидрације код дјеце су продуљено вријеме протока капилара, ослабљен тургор коже и отежано дисање.[11][26] Остали корисни показатељи (када су у комбинацији) су упале очи, смањена активност, недостатак суза и суха уста, [1] док су нормално мокрење и орални унос текућине умирујући показатељи, који указују на нормалну хидратацију[11]. Лабораторијско испитивање нема битну клиничку корист при утврђивању ступња дехидрације.[1]

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Остали могући узроци знакова и симптома, који опонашају оне уочене код гастроентеритиса и који се требају искључити, су упала црвуљка, волвулус, упална болест цријева, упала мокраћног сустава и дијабетес.[16] Треба се узети у обзир и инсуфицијенција гуштераче, синдром кратког цријева, Wхипплеова болест, целијакија и злоупораба лаксатива.[27] Диференцијална дијагноза може бити донекле комплицирана ако особа има само један симптом, нпр. само повраћа или има прољев (умјесто и једно и друго).[1]

Упала црвуљка може се у до 33 % случајева манифестирати повраћањем, боловима у трбуху и лаганим прољевом, [1] што је у супротности с јаким прољевом који је уобичајен код гастроентеритиса.[1] Упала плућа или мокраћног сустава код дјеце може такођер довести до повраћања или прољева.[1] Класична дијабетичка кетоацидоза манифестира се боловима у трбуху, мучнином и повраћањем, али без прољева.[1] Једна је студија показала да је код 17 % дјеце с дијабетичком кетоацидозом почетно дијагностициран гастроентеритис.[1]

Превенција

[уреди | уреди извор]
Постотак тестова на ротавирус с позитивним резултатима, по тједну надзора. Сједињене Америчке Државе, српањ 2000. – липањ 2009.

Начин живота

[уреди | уреди извор]

Опскрба лако доступном питком водом и правилне хигијенске навике важни су предувјети у смањењу стопа заразе и клинички значајног гастроентеритиса.[12] Показало се да се примјеном особних мјера хигијене (попут прања руку) смањују стопе учесталости и претежности гастроентеритиса за чак 30 % како у развијеним земљама тако и у земљама у развоју,[11] а учинковита може бити и упораба алкохолних гелова.[11] Дојење је врло важно, нарочито у мјестима с лошом хигијеном, као и опће побољшање хигијене.[6]Доказано је да мајчино млијеко смањује учесталост зараза и њихово трајање.[1] Учинковито може бити и избјегавање заражене хране или пића.[28]

Цијепљење

[уреди | уреди извор]

Свјетска здравствена организација је 2009. препоручила да се, због његове учинковитости и сигурности, дјеца у цијелом свијету цијепе цјепивом против ротавируса.[29][14] Тренутно постоје два комерцијална цјепива против ротавируса, а још неколико их је у фази развоја.[29] Ова су цјепива у Африци и Азији смањила појаву озбиљних случајева гастроентеритиса код дојенчади[29], а у земљама у којима су на снази државни програми имунизације уочено је смањење стопа и озбиљности болести.[30][31] Ово цјепиво уједно може спријечити обољење код дјеце која нису цијепљена због смањења броја кружних зараза.[32] Примјена програма цијепљења цјепивом против ротавируса је од 2000. у Сједињеним Америчким Државама знатно смањила број случајева прољева, за чак 80 посто.[33][34][35] Прва доза цјепива даје се дојенчету старом 6 до 15 тједана.[14] орално цјепиво против колере показало се учинковитим у 50-60% случајева у раздобљу од 2 године.[36]

Лијечење

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис је обично акутна и самоограничавајућа болест која не захтијева лијечење.[10] Пожељан начин лијечења у случају благе до умјерене дехидрације је орална рехидрацијска терапија (ОРТ).[13] Међутим, метоклопрамид и/или ондансетрон могу бити од помоћи код дјеце,[37] док је бутилскополамин користан код ублажавања болова у трбуху.[38]

Рехидрација

[уреди | уреди извор]

Рехидрација је примаран начин лијечења гастроентеритиса код дјеце и одраслих. Ово се најбоље постиже терапијом оралне рехидрације, иако рехидрација интравенозним путем може бити потребна ако је смањена разина свијести или је у питању тешка дехидрација.[39][40] Орални надомјесни терапијски производи са сложеним угљикохидратима (нпр. онима из пшенице или риже) могу бити бољи од оних који се темеље на једноставним шећерима.[41] Пића с посебно великим удјелом једноставних шећера, као што су безалкохолна пића и воћни сокови, не препоручују се за дјецу испод 5 година јер могу изазвати јачи прољев.[10] Може се конзумирати обична вода ако нису доступни одређени и учинковити препарати за оралну рехидрацијску терапију или ако нису укусни[10]. Назогастрична сонда може се користити за унос текућина код мале дјеце ако је то оправдано.[16]

Прехрана

[уреди | уреди извор]

Препоруча се да се дјеца која се хране дојењем наставе хранити на уобичајени начин, док се дојенчад која се храни умјетном формулом настави тако хранити након оралне рехидратацијске терапије. [42] Умјетна прехрана без лактозе или са смањеном количином лактозе у већини случајева није потребна.[42] Дјеца могу наставити свој уобичајен начин прехране тијеком епизода прољева с изузетком хране богате једноставним шећерима, коју би требало избјегавати.[42] Тзв. Дијета БРАТ (банана, рижа, јабучни сок и чај) се више не препоручује, пошто не садржи довољно нутријената и не даје боље резултате у односу на нормалну прехрану.[42] Неки су се пробиотици показали учинковитима у скраћењу трајања болести и смањењу учесталости епизода прољева,[43] а вјеројатно су дјелотворни и у превенцији и лијечењу прољева изазваног антибиотицима.[44] Производи од ферментираног млијека (као јогурт) показали су сличну дјелотворност. [45] Додавање цинка показало је одређену учинковитост и у лијечењу и превенцији прољева код дјеце у земљама у развоју. [46]

Антиеметици

[уреди | уреди извор]

Антиеметици могу бити корисни у лијечењу повраћања код дјеце. Ондансетрон је учинковит и у појединачној дози, смањујући тако потребу за интравенозном хидратацијом, ријеђом хоспитализацијом и смањеним повраћањем, [47][48][49] а исто се тако показао учинковитим и метоклопрамид.[49] Терапија ондансетроном је међутим повезана с повећаном учесталошћу повратка дијеце у болницу. [50] По клиничкој процјени, интравенозни препарат ондансетрона може бити дан пацијенту оралним путем. [51]Дименхидринат, нема битног клиничког учинка на болест, осим што смањује симптом повраћања. [1]

Антибиотици

[уреди | уреди извор]

Антибиотици се обично не користе код лијечења гастроентеритиса, осим ако су симптоми посебно тешки [52], ако је бактеријски узрочник изолиран или ако симптоми указују на специфичног бактеријског узрочника.[53] При употреби антибиотика, преферира се кориштење макролида, као нпр. азитромицин, у односу на флуорокинолон, пошто је код овог забиљежена већа отпорност.[7] Псеудомембранозни колитис, који је најчешће узрокован упорабом антибиотика, лијечи се прекидом употребе антибиотика и терапијом метронидазолом или ванкомицином.[54] Бактерије и праживотиње осјетљиве на ову терапију су: Схигелла[55] Салмонелла тyпхи,[56] и неке врсте Гиардие.[23] Код гастроентеритиса изазваног Гиардиом и Ентамоебом хистолyтицом, препоручује се терапија тинидазолом, пошто се показала учинковитијом од метронидазола.[57][23] Свјетска здравствена организација (WХО) препоруча употребу антибиотика код мање дјеце с крвавим прољевом и вручицом.[1]

Антидијароици

[уреди | уреди извор]

Код антидијароика постоји теоријска иако врло мала могућност, [27] изазивања компликација, те се оне не препоручују у сучајевима крвавог прољева и вручице. [58] Опиоидни аналог лоперамид, се обично користи за третман симптома прољева.[59] Лоперамид није препоручен код врло мале дјеце, пошто је способан проћи кроз недовољно формирану крвно мождану баријеру, и узроковати неуротоксичност. Бизмутов субсалицилат, нетопива колоидна отопина тривалентног бизмута и салицилата, може се користити код блажих случајева,[27] али постоји теоријска могућност тровања салицилатом. [1]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Онеспособљеност због прољева на 100,000 становника у 2004.


Процијенује се да се сваке године у свијету деси 3 до 5 милијарди случајева гастроентеритиса,[13] углавном код дјеце у земљама у развоју.[6] У 2008. је забиљежен 1,3 милијун смртних случајева код гастроентеритиса у дијеце млађе од пет година [60], већина њих у најсиромашнијим земљама свијета.[12] Више од 450 000 смртних случајева код дјеце испод 5 година су узроковани ротавирусом.[61][62]Колера узрокује три до пет милијуна случајева гастроентеритиса годишње, од којих 100 000 завршава смрћу. [19] У земљама у развоју дјеца млађа од двије године обољевају од клинички релевантног гастроентеритиса и до шест пута годишње. [12] Број случајева опада у одраслој доби због јачања стеченог имунитета.[5]

У 1980. години, гастроентеритис свих врста узроковао је смрт 4,6 милијуна дјеце, већином из земаља у развоју.[54] Учесталост смрти је драстично смањена око 2000. након масовније примјене оралне рехидратацијске терапије. [63] У САД-у је гастроентеритис друга зараза по учесталости након прехладе, те узрокује од 200 до 375 милијуна случајева акутног прољева годишње [5][12], од којих 10 000 завршава смрћу [12]. Око 150 до 300 ових смртних случајева су дјеца млађа од пет година.[1]

Повијест

[уреди | уреди извор]

Појам "гастроентеритис" је први пут споненут 1825.[64] У прошлости се између осталих користио појам „тифоидна грозница“ или "цхолера морбус“. Мање прецизни појмови који су се такођер користили су "стисак цријева", "неумјереност", "течење", "колика", "приговарање утробе", и остали застарјели термини за акутни прољев.[65]

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис је у свијету познат по многим колоквијалним надимцима. Најпознатији је "Монтезумина освета", али међу осталим и „пупак Делхија“, "ла туриста" и "спринт стражњих врата".[12] Играо је велику улогу у многим војним кампањама, а претпоставља се да је везан уз узречицу "без цријева нема славе".[12]

Гастроентеритис је у САД-у одговоран за 3,7 милијуна посјета лијечнику годишње и 3 милијуна посјета у Француској.[66] Процјењује се да се у Сједињеним Америчком Државама трошак у здравству узрокован гастроентеритисом пење на 23 милијарде америчких долара[67]. Цријевне инфекције узроковане само ротавирусом у САД-у стварају трошак од 1 милијарду долара.[1]

Истраживање

[уреди | уреди извор]

Тренутно је неколико цјепива против узрочника гастроентеритиса у фази развоја. У развоју је нпр. цјепиво против Схигелле и ентеротоксичне Есцхерицхие цоли (ЕТЕЦ), које се сматрају двјема најважнијим бактеријским узрочницима гастроентеритиса. [68][69]

Појава болести код животиња

[уреди | уреди извор]

Гастроентеритис код паса и мачки је узрокован готово истим узрочницима као код човјека. Најчешћи микроорганизми узрочници гастроентеритиса код животиња јесу: Цампyлобацтер јејуни, Цлостридиум диффициле, Цлостридиум перфрингенс и Салмонелла.[70] Велики број отровних биљака може код животиња узроковати исте симптоме. [71] Неки су микроорганизми узрочници врло специфични за одређене врсте. Цоронавирус заразног гастроентеритиса (Трансмиссибле гастроентеритис цоронавирус - ТГЕВ) појављује се код свиња и узрокује симптоме повраћања, прољева и дехидрираности. [72] Претпоставља се да су дивље птице основни пријеносници заразе на свиње. Не постоји специфичан лијек против ове болести.[73] Овај се облик гастроентеритиса не преноси на човјека.[74]

Литература

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 Сингх, Амандееп (2010). „Педиатриц Емергенцy Медицине Працтице Ацуте Гастроентеритис — Ан Упдате”. Емергенцy Медицине Працтице свезак 7 (број 7). 
  2. ↑ Тате ЈЕ, Буртон АХ, Босцхи-Пинто C, Стееле АД, Дуqуе Ј, Парасхар УД (Фебруарy 2012). „2008 естимате оф wорлдwиде ротавирус-ассоциатед морталитy ин цхилдрен yоунгер тхан 5 yеарс бефоре тхе интродуцтион оф универсал ротавирус ваццинатион программес: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис”. Тхе Ланцет Инфецтиоус Дисеасес свезак 12 (број 2): стр. 136.–141.. ДОИ:10.1016/S1473-3099(11)70253-5. ПМИД 22030330. 
  3. ↑ Марсхалл ЈА, Бруггинк ЛД (Април 2011). „Тхе дyнамицс оф норовирус оутбреак епидемицс: рецент инсигхтс”. Интернатионал Јоурнал оф Енвиронментал Ресеарцх анд Публиц Хеалтх свезак 8 (број 4): стр. 1141.–1149.. ДОИ:10.3390/ijerph8041141. ПМЦ 3118882. ПМИД 21695033. 
  4. ↑ Ман СМ (Децембер 2011). „Тхе цлиницал импортанце оф емергинг Цампyлобацтер специес”. Натуре Ревиеwс. Гастроентерологy & Хепатологy свезак 8 (б��ој 12): стр. 669.–685.. ДОИ:10.1038/nrgastro.2011.191. ПМИД 22025030. 
  5. ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 Ецкардт АЈ, Баумгарт DC (Јануарy 2011). „Вирал гастроентеритис ин адултс”. Рецент Патентс он Анти-инфецтиве Друг Дисцоверy свезак 6 (број 1): стр. 54.–63.. ПМИД 21210762. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 Wеббер, Рогер (2009). Цоммуницабле дисеасе епидемиологy анд цонтрол : а глобал перспецтиве (3. издање изд.). Wаллингфорд, Оxфордсхире: Цаби. стр. стр. 79.. ИСБН 978-1-84593-504-7. 
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Галанис, Е (2007-09-11). „Цампyлобацтер анд бацтериал гастроентеритис.”. ЦМАЈ : Цанадиан Медицал Ассоциатион свезак 177 (број 6): стр. 570.–571.. ДОИ:10.1503/cmaj.070660. ПМЦ 1963361. ПМИД 17846438. 
  8. ↑ 8,0 8,1 Мелони, А; Лоцци, D, Фрау, Г, Масиа, Г, Нурцхи, АМ, Цоппола, РЦ (2011). „Епидемиологy анд превентион оф ротавирус инфецтион: ан ундерестиматед иссуе?”. Тхе јоурнал оф матернал-фетал & неонатал медицине : тхе оффициал јоурнал оф тхе Еуропеан Ассоциатион оф Перинатал Медицине, тхе Федератион оф Асиа анд Оцеаниа Перинатал Социетиес, тхе Интернатионал Социетy оф Перинатал Обстетрицианс свезак 24 додатак 2: стр. 48.–51.. ДОИ:10.3109/14767058.2011.601920. ПМИД 21749188. 
  9. ↑ „Тоолкит”. ДефеатДД. Архивирано из оригинала на датум 2012-04-27. Приступљено 03. свибња 2012. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 „Манагемент оф ацуте диаррхоеа анд вомитинг дуе то гастоентеритис ин цхилдрен ундер 5”. Натионал Институте оф Цлиницал Еxцелленце. травањ 2009. 
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Тинтиналли, Јудитх Е. (2010). Емергенцy Медицине: А Цомпрехенсиве Студy Гуиде (Емергенцy Медицине (Тинтиналли)). Неw Yорк: МцГраw-Хилл Цомпаниес. стр. стр. 830.–839.. ИСБН 0-07-148480-9. 
  12. ↑ 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 12,11 12,12 12,13 12,14 12,15 12,16 12,17 12,18 12,19 Манделл 2010 Цхп. 93
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 Еллиотт, ЕЈ (2007-01-06). „Ацуте гастроентеритис ин цхилдрен.”. БМЈ (Цлиницал ресеарцх ед.) свезак 334 (број 7583): стр. 35.–40.. ДОИ:10.1136/bmj.39036.406169.80. ПМЦ 1764079. ПМИД 17204802. 
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Сзајеwска, Х; Дзиецхциарз, П (2010). „Гастроинтестинал инфецтионс ин тхе педиатриц популатион.”. Цуррент опинион ин гастроентерологy свезак 26 (број 1): стр. 36.–44.. ДОИ:10.1097/MOG.0b013e328333d799. ПМИД 19887936. 
  15. ↑ Деннехy ПХ (Јануарy 2011). „Вирал гастроентеритис ин цхилдрен”. Тхе Педиатриц Инфецтиоус Дисеасе Јоурнал свезак 30 (број 1): стр. 63.–64.. ДОИ:10.1097/INF.0b013e3182059102. ПМИД 21173676. 
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 Wебб, А; Старр, M (2005). „Ацуте гастроентеритис ин цхилдрен.”. Аустралиан фамилy пхyсициан свезак 34 (број 4): стр. 227.–231.. ПМИД 15861741. 
  17. ↑ Десселбергер У, Хуппертз ХИ (Јануарy 2011). „Иммуне респонсес то ротавирус инфецтион анд ваццинатион анд ассоциатед цоррелатес оф протецтион”. Тхе Јоурнал оф Инфецтиоус Дисеасес свезак 203 (број 2): стр. 188.–195.. ДОИ:10.1093/infdis/jiq031. ПМЦ 3071058. ПМИД 21288818. 
  18. ↑ Нyацхуба, ДГ (2010). „Фоодборне иллнесс: ис ит он тхе рисе?”. Нутритион Ревиеwс свезак 68 (број 5): стр. 257.-269.. ДОИ:10.1111/j.1753-4887.2010.00286.x. ПМИД 20500787. 
  19. ↑ 19,0 19,1 Цхарлес, РЦ; Рyан, ЕТ (2011). „Цхолера ин тхе 21ст центурy.”. Цуррент опинион ин инфецтиоус дисеасес свезак 24 (број 5): стр. 472.-477.. ДОИ:10.1097/QCO.0b013e32834a88af. ПМИД 21799407. 
  20. ↑ Моудгал, V; Собел, ЈД (2012). „Цлостридиум диффициле цолитис: а ревиеw.”. Хоспитал працтице (1995) свезак 40 (број 1): стр. 139.-148.. ДОИ:10.3810/hp.2012.02.954. ПМИД 22406889. 
  21. ↑ Лин, З; Котлер, ДП; Сцхлиеверт, ПМ; Сордилло, ЕМ (2010). „Стапхyлоцоццал ентероцолитис: форготтен бут нот гоне?”. Дигестиве дисеасес анд сциенцес свезак 55 (број 5): стр. 1200.-1207.. ПМИД 19609675. 
  22. ↑ 22,0 22,1 Леонард, Ј; Марсхалл, ЈК, Моаyyеди, П (2007). „Сyстематиц ревиеw оф тхе риск оф ентериц инфецтион ин патиентс такинг ацид суппрессион.”. Тхе Америцан јоурнал оф гастроентерологy свезак 102 (број 9): стр. 2047.–2056.; qуиз 2057. ДОИ:10.1111/j.1572-0241.2007.01275.x. ПМИД 17509031. 
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 23,3 Есцобедо, АА; Алмиралл, П, Робертсон, Љ, Францо, РМ, Ханевик, К, Мøрцх, К, Цимерман, С (2010). „Гиардиасис: тхе евер-пресент тхреат оф а неглецтед дисеасе.”. Инфецтиоус дисордерс друг таргетс свезак 10 (број 5): стр. 329.–348.. ПМИД 20701575. 
  24. ↑ Гримwоод, К; Форбес, ДА (2009). „Ацуте анд персистент диаррхеа.”. Педиатриц цлиницс оф Нортх Америца свезак 56 (број 6): стр. 1343.–1361.. ДОИ:10.1016/j.pcl.2009.09.004. ПМИД 19962025. 
  25. ↑ Лаwренце, ДТ; Добмеиер, СГ; Бецхтел, ЛК; Холстеге, ЦП (2007). „Фоод поисонинг.”. Емергенцy медицине цлиницс оф Нортх Америца свезак 25 (број 2): стр. 357.-373.; абстрацт иx. ДОИ:10.1016/j.emc.2007.02.014. ПМИД 17482025. 
  26. ↑ Стеинер, МЈ; ДеWалт, ДА, Бyерлеy, ЈС (2004-06-09). „Ис тхис цхилд дехyдратед?”. ЈАМА : тхе Јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион свезак 291 (број 22): стр. 2746.–2754.. ДОИ:10.1001/jama.291.22.2746. ПМИД 15187057. 
  27. ↑ 27,0 27,1 27,2 Wаррелл D.А., Цоx Т.M., Фиртх Ј.D., Бенз Е.Ј., ур. (2003). Тхе Оxфорд Теxтбоок оф Медицине (4. издање изд.). издавач: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-262922-0. Архивирано из оригинала на датум 2012-03-21. Приступљено 2012-11-18. 
  28. ↑ „Вирал Гастроентеритис”. Центер фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион. Фебруарy 2011. Приступљено 16. 4. 2012. 
  29. ↑ 29,0 29,1 29,2 Wорлд Хеалтх Организатион (Децембер 2009). „Ротавирус ваццинес: ан упдате”. Wееклy епидемиологицал рецорд свезак 51–52 (број 84): стр. 533.–540.. Приступљено 2012-05-10. 
  30. ↑ Гиаqуинто, C; Доминиак-Фелден Г, Ван Дамме П, Мyинт ТТ, Малдонадо YА, Споулоу V, Маст ТЦ, Стаат МА (Јулy 2011). „Суммарy оф еффецтивенесс анд импацт оф ротавирус ваццинатион wитх тхе орал пентавалент ротавирус ваццине: а сyстематиц ревиеw оф тхе еxпериенце ин индустриализед цоунтриес”. Хуман Ваццинес. број 7 свезак 7: стр. 734.–748.. ДОИ:10.4161/hv.7.7.15511. ПМИД 21734466. Приступљено 2012-09-10. 
  31. ↑ Јианг, V; Јианг Б, Тате Ј, Парасхар УД, Пател MM (Јулy 2010). „Перформанце оф ротавирус ваццинес ин девелопед анд девелопинг цоунтриес”. Хуман Ваццинес свезак 6 (број 7): стр. 532.–542.. ПМИД 20622508. Приступљено 2012-05-10. 
  32. ↑ Пател, MM; Стееле, D, Гентсцх, ЈР, Wецкер, Ј, Гласс, РИ, Парасхар, УД (2011). „Реал-wорлд импацт оф ротавирус ваццинатион.”. Тхе Педиатриц Инфецтиоус Дисеасе Јоурнал свезак 30 (број 1 (додатак)): стр. С1.-С5.. ДОИ:10.1097/INF.0b013e3181fefa1f. ПМИД 21183833. 
  33. ↑ УС Центер фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион (2008). „Делаyед онсет анд диминисхед магнитуде оф ротавирус ацтивитy—Унитед Статес, Новембер 2007 – Маy 2008”. Морбидитy анд Морталитy Wееклy Репорт свезак 57 (број 25): стр. 697.–700.. Приступљено 2012-09-03. 
  34. ↑ „Редуцтион ин ротавирус афтер ваццине интродуцтион—Унитед Статес, 2000–2009”. ММWР Морб. Мортал. Wклy. Реп. свезак 58 (број 41): стр. 1146.–1149.. Септембер 2009. ПМИД 19847149. 
  35. ↑ Тате, ЈЕ; Цортесе, MM, Паyне, DC, Цурнс, АТ, Yен, C, Еспосито, ДХ, Цортес, ЈЕ, Лопман, БА, Пател, MM, Гентсцх, ЈР, Парасхар, УД (2011). „Уптаке, импацт, анд еффецтивенесс оф ротавирус ваццинатион ин тхе Унитед Статес: ревиеw оф тхе фирст 3 yеарс оф постлиценсуре дата.”. Тхе Педиатриц Инфецтиоус Дисеасе Јоурнал свезак 30 (број 1 (додатак)): стр. С56.-С60.. ДОИ:10.1097/INF.0b013e3181fefdc0. ПМИД 21183842. 
  36. ↑ Синцлаир, D; Абба, К, Заман, К, Qадри, Ф, Гравес, ПМ (2011-03-16). „Орал ваццинес фор превентинг цхолера.”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) (број 3): стр. ЦД008603. ДОИ:10.1002/14651858.CD008603.pub2. ПМИД 21412922. 
  37. ↑ Алхасхими D, Ал-Хасхими Х, Федороwицз З (2009). Алхасхими, Дуниа. ур. „Антиеметицс фор редуцинг вомитинг релатед то ацуте гастроентеритис ин цхилдрен анд адолесцентс”. Цоцхране Датабасе Сyст Рев (број 2): стр. ЦД005506. ДОИ:10.1002/14651858.CD005506.pub4. ПМИД 19370620. 
  38. ↑ Тyтгат ГН (2007). „Хyосцине бутyлбромиде: а ревиеw оф итс усе ин тхе треатмент оф абдоминал црампинг анд паин”. Другс свезак 67 (број 9): стр. 1343.–1357.. ПМИД 17547475. 
  39. ↑ „БестБетс: Флуид Треатмент оф Гастроентеритис ин Адултс”. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-17. Приступљено 2012-11-18. 
  40. ↑ Цанаван А, Арант БС (Септембер 2009). „Диагносис анд манагемент оф дехyдратион ин цхилдрен”. Ам Фам Пхyсициан свезак 80 (број 7): стр. 692.–696.. ПМИД 19817339. 
  41. ↑ Грегорио ГВ, Гонзалес ML, Данс ЛФ, Мартинез ЕГ (2009). Грегорио, Германа V. ур. „Полyмер-басед орал рехyдратион солутион фор треатинг ацуте wатерy диаррхоеа”. Цоцхране Датабасе Сyст Рев (број 2): стр. ЦД006519. ДОИ:10.1002/14651858.CD006519.pub2. ПМИД 19370638. 
  42. ↑ 42,0 42,1 42,2 42,3 Кинг ЦК, Гласс Р, Бресее ЈС, Дугган C (Новембер 2003). „Манагинг ацуте гастроентеритис амонг цхилдрен: орал рехyдратион, маинтенанце, анд нутритионал тхерапy”. ММWР Рецомм Реп свезак 52 (број РР-16): стр. 1.–16.. ПМИД 14627948. 
  43. ↑ Аллен СЈ, Мартинез ЕГ, Грегорио ГВ, Данс ЛФ (2010). Аллен, Степхен Ј. ур. „Пробиотицс фор треатинг ацуте инфецтиоус диаррхоеа”. Цоцхране Датабасе Сyст Рев свезак 11 (број 11): стр. ЦД003048.. ДОИ:10.1002/14651858.CD003048.pub3. ПМИД 21069673. 
  44. ↑ Хемпел, С; Неwберрy, СЈ; Махер, АР; Wанг, З; Милес, ЈН; Сханман, Р; Јохнсен, Б; Схекелле, ПГ (2012-06-09). „Пробиотицс фор тхе превентион анд треатмент оф антибиотиц-ассоциатед диаррхеа: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис.”. ЈАМА : тхе јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион свезак 307 (број 18): стр. 1959.-1969.. ПМИД 22570464. 
  45. ↑ Мацкwаy-Јонес, Кевин (липањ 2007). „Доес yогурт децреасе ацуте диаррхоеал сyмптомс ин цхилдрен wитх ацуте гастроентеритис?”. БестБетс. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-17. Приступљено 2012-11-18. 
  46. ↑ Телмесани, АМ (2010). „Орал рехyдратион салтс, зинц супплемент анд ротавирус ваццине ин тхе манагемент оф цхилдхоод ацуте диаррхеа.”. Јоурнал оф фамилy анд цоммунитy медицине свезак 17 (број 2): стр. 79.–82.. ДОИ:10.4103/1319-1683.71988. ПМЦ 3045093. ПМИД 21359029. 
  47. ↑ ДеЦамп ЛР, Бyерлеy ЈС, Досхи Н, Стеинер МЈ (Септембер 2008). „Усе оф антиеметиц агентс ин ацуте гастроентеритис: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис”. Арцх Педиатр Адолесц Мед свезак 162 (број 9): стр. 858.–865.. ДОИ:10.1001/archpedi.162.9.858. ПМИД 18762604. 
  48. ↑ Мехта С, Голдман РД (2006). „Ондансетрон фор ацуте гастроентеритис ин цхилдрен”. Цан Фам Пхyсициан свезак 52 (број 11): стр. 1397.–1398.. ПМЦ 1783696. ПМИД 17279195. 
  49. ↑ 49,0 49,1 Федороwицз, З; Јаганнатх, ВА, Цартер, Б (2011-09-07). „Антиеметицс фор редуцинг вомитинг релатед то ацуте гастроентеритис ин цхилдрен анд адолесцентс.”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) свезак 9 (9): стр. ЦД005506.. ДОИ:10.1002/14651858.CD005506.pub5. ПМИД 21901699. 
  50. ↑ Стурм ЈЈ, Хирсх ДА, Сцхwеицкерт А, Массеy Р, Симон ХК (Маy 2010). „Ондансетрон усе ин тхе педиатриц емергенцy департмент анд еффецтс он хоспитализатион анд ретурн ратес: аре wе маскинг алтернативе диагносес?”. Анн Емерг Мед свезак 55 (број 5): стр. 415.–422.. ДОИ:10.1016/j.annemergmed.2009.11.011. ПМИД 20031265. 
  51. ↑ „Ондансетрон”. Леxи-Цомп. свибањ 2011. Архивирано из оригинала на датум 2012-06-06. Приступљено 2012-11-18. 
  52. ↑ Траа БС, Wалкер CL, Мунос M, Блацк РЕ (Април 2010). „Антибиотицс фор тхе треатмент оф дyсентерy ин цхилдрен”. Инт Ј Епидемиол свезак 39 (додатак 1): стр. и70.–и74.. ДОИ:10.1093/ije/dyq024. ПМЦ 2845863. ПМИД 20348130. 
  53. ↑ Гримwоод К, Форбес ДА (Децембер 2009). „Ацуте анд персистент диаррхеа”. Педиатр. Цлин. Нортх Ам. свезак 56 (број 6): стр. 1343.–1361.. ДОИ:10.1016/j.pcl.2009.09.004. ПМИД 19962025. 
  54. ↑ 54,0 54,1 Манделл, Гералд L.; Беннетт, Јохн Е.; Долин, Рапхаел (2004). Манделл'с Принциплес анд Працтицес оф Инфецтион Дисеасес (6. издање изд.). Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 0-443-06643-4. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-18. Приступљено 2012-11-18. 
  55. ↑ Цхристопхер, ПР; Давид, КВ, Јохн, СМ, Санкарапандиан, V (2010-08-04). „Антибиотиц тхерапy фор Схигелла дyсентерy.”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) (број 8): стр. ЦД006784.. ДОИ:10.1002/14651858.CD006784.pub4. ПМИД 20687081. 
  56. ↑ Еффа, ЕЕ; Ласси, ЗС, Цритцхлеy, ЈА, Гарнер, П, Синцлаир, D, Оллиаро, ПЛ, Бхутта, ЗА (2011-09-05). „Флуороqуинолонес фор треатинг тyпхоид анд паратyпхоид февер (ентериц февер).”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) (број 10): стр. ЦД004530. ДОИ:10.1002/14651858.CD004530.pub4. ПМИД 21975746. 
  57. ↑ Гонзалес, ML; Данс, ЛФ, Мартинез, ЕГ (2009-04-15). „Антиамоебиц другс фор треатинг амоебиц цолитис.”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) (број 2): стр. ЦД006085.. ДОИ:10.1002/14651858.CD006085.pub2. ПМИД 19370624. 
  58. ↑ Харрисон'с Принциплес оф Интернал Медицине (16. издање изд.). МцГраw-Хилл. ИСБН 0-07-140235-7. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-04. Приступљено 2012-11-18. 
  59. ↑ Фелдман, Марк; Фриедман, Лаwренце С.; Слеисенгер, Марвин Х. (2002). Слеисенгер & Фордтран'с Гастроинтестинал анд Ливер Дисеасе (7. издање изд.). Саундерс. ИСБН 0-7216-8973-6. 
  60. ↑ Блацк, РЕ; Цоусенс, С, Јохнсон, ХЛ, Лаwн, ЈЕ, Рудан, I, Бассани, ДГ, Јха, П, Цампбелл, Х, Wалкер, ЦФ, Цибулскис, Р, Еиселе, Т, Лиу, L, Матхерс, C, Цхилд Хеалтх Епидемиологy Референце Гроуп оф WХО анд, УНИЦЕФ (2010-06-05). „Глобал, регионал, анд натионал цаусес оф цхилд морталитy ин 2008: а сyстематиц аналyсис.”. Ланцет свезак 375 (број 9730): стр. 1969.–1987.. ДОИ:10.1016/S0140-6736(10)60549-1. ПМИД 20466419. 
  61. ↑ Тате, ЈЕ; Буртон, АХ, Босцхи-Пинто, C, Стееле, АД, Дуqуе, Ј, Парасхар, УД, WХО-цоординатед Глобал Ротавирус Сурвеилланце, Нетwорк (2012). „2008 естимате оф wорлдwиде ротавирус-ассоциатед морталитy ин цхилдрен yоунгер тхан 5 yеарс бефоре тхе интродуцтион оф универсал ротавирус ваццинатион программес: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис.”. Тхе Ланцет инфецтиоус дисеасес свезак 12 (број 2): стр. 136.–141.. ДОИ:10.1016/S1473-3099(11)70253-5. ПМИД 22030330. 
  62. ↑ Wорлд Хеалтх Организатион (Новембер 2008). „Глобал нетwоркс фор сурвеилланце оф ротавирус гастроентеритис, 2001–2008”. Wееклy Епидемиологицал Рецорд свезак 47 (број 83): стр. 421.–428.. Приступљено 2012-05-10. 
  63. ↑ Вицтора ЦГ, Брyце Ј, Фонтаине О, Монасцх Р (2000). „Редуцинг деатхс фром диаррхоеа тхроугх орал рехyдратион тхерапy”. Булл. Wорлд Хеалтх Орган. свезак 78 (број 10): стр. 1246.–1255.. ПМЦ 2560623. ПМИД 11100619. 
  64. ↑ „Гастроентеритис”. Оxфорд Енглисх Дицтионарy 2011.. Приступљено 2012-01-15. 
  65. ↑ „Рудy'с Лист оф Арцхаиц Медицал Термс”. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-09. Приступљено 2012-11-18. 
  66. ↑ Флахаулт, А; Ханслик, Т (2010). „[Епидемиологy оф вирал гастроентеритис ин Франце анд Еуропе].”. Буллетин де л'Ацадемие натионале де медецине свезак 194 (број 8): стр. 1415.–1424.; дисцуссион 1424.-1425.. ПМИД 22046706. 
  67. ↑ Алберт, едитед бy Неил С. Сколник ; ассоциате едитор, Росс Х. (2008). Ессентиал инфецтиоус дисеасе топицс фор примарy царе. Тотоwа, НЈ: Хумана Пресс. стр. 66. ИСБН 978-1-58829-520-0. 
  68. ↑ Wорлд Хеалтх Организатион. „Ентеротоxигениц Есцхерицхиа цоли (ЕТЕЦ)”. Диаррхоеал Дисеасес. Приступљено 2012-05-03. 
  69. ↑ Wорлд Хеалтх Организатион. „Схигеллосис”. Диаррхоеал Дисеасес. Приступљено 2012-05-03. 
  70. ↑ Wеесе, ЈС (2011). „Бацтериал ентеритис ин догс анд цатс: диагносис, тхерапy, анд зоонотиц потентиал.”. Тхе Ветеринарy цлиницс оф Нортх Америца. Смалл анимал працтице свезак 41 (број 2): стр. 287.-309.. ДОИ:10.1016/j.cvsm.2010.12.005. ПМИД 21486637. 
  71. ↑ Роуссеауx, Wанда Хасцхек, Маттхеw Wаллиг, Цолин (2009). Фундаменталс оф тоxицологиц патхологy (2. издање изд.). Лондон: Ацадемиц. стр. 182. ИСБН 9780123704696. 
  72. ↑ МацЛацхлан, едитед бy Н. Јамес; Дубови, Едwард Ј. (2009). Феннер'с ветеринарy вирологy (4. издање изд.). Амстердам: издавач: Елсевиер Ацадемиц Пресс. стр. 399. ИСБН 9780123751584. 
  73. ↑ ал.], едитед бy Јамес Г. Фоx ... [ет (2002). Лабораторy анимал медицине (2. издање изд.). Амстердам: Ацадемиц Пресс. стр. 649. ИСБН 9780122639517. 
  74. ↑ ал.], едитед бy Јеффреy Ј. Зиммерман ... [ет. Дисеасес оф сwине (10. издање изд.). Цхицхестер, Wест Суссеx: Wилеy-Блацкwелл. стр. 504. ИСБН 9780813822679. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Gastroenteritis&oldid=42219832”