Гајева латиница

Гајева латиница или гајица, варијанта латиничног писма коју је развио хрватски лингвиста Људевит Гај у првој половини 19. вијека, најпре за потребе стандардизовања хрватског језика и уједињења Хрвата преко једног књижевног језика за време хрватског народног препорода у борби против мађаризације, а у озрачју истог препорода у илирском покрету.

Објављена је 1830. године у књизи под насловом "Кратка основа Хорватско-Славонскога правописања". Касније је лингвиста Ђуро Даничић пред крај 19. вијека предложио неколико измјена од којих је прихваћена само једна за глас "ђ", уместо дотадашњег писања "Гј" да се пише "Ђ".

Гајева латиница је 1918. постала једно од два равноправна писма новоствореног српско-хрватско-словеначког језичког стандарда, касније само српскохрватског језичког стандарда. Након распада СФР Југославије 1990-их наставља да се користи у свим варијететима српскохрватког, те остаје званично писмо стандардног хрватског и босанског, а у српском званично до усвајања устава из 2006. године када је прописана искључива употреба Вукове ћирилице, од када је друго или незванично писмо. Веома сличну верзију користе и црногорска варијанта и словеначки језик. Такође се слична варијанта користи и за банатску верзију бугарског језика.

Састоји се од тридесет слова (27 простих и три двојна), а према прва четири слова латинице (а, бе, це, де) назива се абецедом.

Гајицу је развио хрватски препородитељ Људевит Гај те ју је објавио 1830. године у "Краткој основи хорватско-славонскога правописња". По узору на чешку латиницу Људевит Гај је у хрватску латиницу уврстио слова C, С, З и Ч, Ш, Ж. Преузео је такођер из чешког Ň те словачког Ľ која су касније замјена са НЈ и Љ. Поред тога је увидио глас за посебно слово Ǧ које је касније замијењено у Џ по узору на пољски. Чешко слово Ť Гај је још на почетку замијенио са ТЈ но мало касније је намјесто тога почео рабити слово Ћ. Умјесто чешкога Ď које је Гај препознао као слово између ДЈ и ГЈ, Даничић касније замјењује за слово Ђ које се и данас раби. Гледе тога како српскохрватски језик има различит глас јата (ије, и, е) за јединствено слово умјесто наведених гласова Људевит Гај је по узору на свога претходника Ивана Белостенца намјеравао уврстити слово Ě но већина то слово није прихватила називајући га подругљиво рогато Е.

Ђура Даничић је своје најзначајније дело, Рјечник хрватскога или српскога језика у издању Југославенске академије знаности и умјетности, започео писати реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Прва свеска Рјечника коју је он уредио појавила се у години његове смрти 1882. Даничић је покушао реформу латинице ослањајући се на Вукову основну идеју да сваком гласу одговара једно слово. Зато је изоставио диграме љ, њ, дј и џ и узео нова слова ļ, ń, ђ, ģ. Од његове реформе до данас је остало слово ђ.^[1]

Латиница се још назива и абецеда, по прва четири слова (а, бе, це, де). Слова се изговарају (ИПА) и називају одређеним редом:

Слово	ИПА	Назив	Слово	ИПА	Назив	Слово	ИПА	Назив
А, а	/a/	а	Г, г	/ɡ/	ге	О, о	/o/	о
Б, б	/b/	бе	Х, х	/x/	ха	П, п	/p/	пе
C, ц	/ts/	це	I, и	/i/	и	Р, р	/r/	ер
Ч, ч	/tʃ/	че	Ј, ј	/j/	је	С, с	/s/	ес
Ћ, ћ	/tɕ/	ће	К, к	/k/	ка	Ш, ш	/ʃ/	еш
D, д	/d/	де	L, л	/l/	ел	Т, т	/t/	те
Џ, џ	/dʒ/	џе	Љ, љ	/ʎ/	ељ	У, у	/u/	у
Ђ, ђ	/dʑ/	ђе	M, м	/m/	ем	V, в	/ʋ/	ве
Е, е	/e/	е	Н, н	/n/	ен	З, з	/z/	зе
Ф, ф	/f/	еф	Њ, њ	/ɲ/	ењ	Ж, ж	/ʒ/	же

То су уједно и називи великих и малих, тисканих и писаних слова српскохрватске абецеде. Од 30 слова у српскохрватскоме језику 27 их се пише помоћу једнога знака (једнослови), а 3 помоћу два знака (двослови) и то џе, ељ и ењ. Двослови имају два велика облика: Џ и Џ, Љ и Љ, Њ и НЈ. Први се раби кад се само прво слово у ријечи ��ише велико, други кад је цијела ријеч написана великим словима (ЉЕРКА, не ЉЕРКА) те у писању сложених кратица (НЈДР, а не ЊДР, за Њемачка Демократска Република).

Сложена кратица (настала од почетних слова ријечи у називу) СФРЈ изговара се ес-еф-ер-је (чест је примјер кривог изговора ес-еф-ер-јот; како се заправо кратица бивше државе изговара на њемачком и пољском језику).

• Кратка основа хорватско-славенскога правописања, полег мудрољубнех , народнех и пригосподарнех темељов и зроков

• Стјепан Бабић, Божидар Финка, Милан Могуш, Хрватски правопис, Школска књига, Загреб, 2000.
• Лада Бадурина, Иван Марковић, Крешимир Мићановић, Хрватски правопис, Матица хрватска, Загреб, 2007., ИСБН 978-953-150-815-5

• Словенски језик
• Српскохрватски језик
• Вукова ћирилица
• Рогато Е

1. ↑ Петар Милосављевић, Вукова латиница