Давид Бен-Гурион

Давид Бен Гурион (Пłоńск, 16. листопада 1886. - Тел Авив, 1. просинца 1973.), израелски политичар.

Животопис

Израелски лабуристички вођа, државник и први премијер Израела и министар одбране (1948. - 1953. и 1955. - 1963.) који је посветио свој живот оснивању израелске државе у Палестини и касније понио титулу оца домовине. Бен Гурион чије презиме у оргиналу гласи Груен, рођен је у мјесту Пłоńску у Русији (данас дио Пољске) дана 16. листопада 1886. године као син одвјетника и активног циониста. Образовао се у хебрејској школи коју је основао његов отац. У доби од 14 година постао је члан ционистичке младежи и вођа скупине младих жидова назване Езра, а чији су чланови међусобно разговарали само на хебрејском језику. Са 18 година постао је учитељ у Варшавској жидовској школи и придружио се социјалистичкој ционистичкој скупини Поалеи Зион (Радници Зиона). Пољску је напустио 1906. године, а 1908. ради на фарми у жидовском насељу у Палестини која се налазила на подручју које је било под турском контролом. Ту је постао један од покретача агрикултурне радничке комуне те је помогао утемељити жидовску самообрамбену групу Хасхомер (Чувар)

Године 1910. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист Ацхдут (Јединство) на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме промијенио у Бен Гурион, што на хебрејском значи "син младог лава". Почетком Првог свјетског рата Турци су га протјерали из Палестине, заједно с Yитзхаком Бен-Звијем (касније другим предсједником Израела), те 1915. године Гурион стиже у Неw Yорк у име социјалистичких циониста. У Неw Yорку се и вјенчао с Паулом Монбесз, ционистичком активистицом. Године 1917. у Великој Британији објављује Балфоурову декларацију која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Жидове у Палестини. Бен Гурион помаже организирање Жидовске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у Канади у травњу 1918. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат је завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године 1922. британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније (1921.) постао је главни тајник Хистадрута, конфедерације жидовских радника. Цијело то вријеме био је представник Хистадрута у Свјетској ционистичкој организацији и Жидовској агенцији.

Године 1930. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до 1935. постао је предсједник Извршног комитета Жидовске агенције за Палестину, службеним надгледником жидовске Свете Земље. Девет година касније (1939.) Велика је Британија направила велику промјену у својој дотадашњој прожидовској политици и ограничила је имграцијску квоту Жидова у Палестину. Године 1944. постао је предсједник Ционистичке свјетске организације. I у вријеме Другог свјетског рата Бен Гурион је наставио своју борбу сурађујући с Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих 1947. - 1948. године. На крају је дошао до жељеног циља, република Израел проглашена је 14. свибња 1948., а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар обране). I не само то већ је успио раздјељење жидовске илегалне оружане скупине стопити у јединствену војску која је поразила арапске инвазијске снаге и освојила полуоток Синај који припада Египту (више на Блискоисточни сукоб). На унутарњем плану петнаест је година (изузевши период од 1953. - 1955.) водио своју земљу промовирајући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Унаточ оштром противљењу опозиције Бен Гурион је подржао успоставу веза са Западном Њемачком.

Године 1963. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и стога што је изгубио подршку у својој странци. На мјесту премијера и министра обране наслиједио га је Леви Есхкол. Иако је поднио оставку, остао је заступник у Кнесету (израелски парламент) све до умировљена 1970. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. То је довело до раскола унутар МАПАИ странке. У липњу 1965. Бен Гурион је утемељио РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет зступничких мјеста у Кнесету. Године 1968. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка - Изарелска радничка странка. Но, Бен Гурион је основао нову странку - Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири заступничка мјеста у Кнесету на изборима 1969. године. Наредне године Бен Гурион је отишао у мировину и задњих је десет година свог живота живио у кибуцу Сде Бокер у подручју Негев. Умро је 1. просинца 1973. године. Бен Гурион бавио се и писањем, његова најважнија дјела су: Особна повијест (1970.) и Жидови и њихова земља (1974.). Оба су објављена постумно.