Бијег из логора Керестинец 1941.

Бијег из логора Керестинец је био неуспио покушај хрватских комуниста и уз њих везаних припадника антифашистичког покрета отпора да ослободе, односно од предстојеће ликвидације избаве своје другове и љевичарске интелектуалце које је на почетку Другог свјетског рата као затворенике држао режим НДХ.

Логор Керестинец је основан непосредно пред почетак рата, 31. ожујка 1941. године. од стране власти Бановине Хрватске; у њега су смјештени претходно ухићени комунисти и љевичари. По завршетку травањског рата управу над логором и затворенике је преузео режим новоуспостављене НДХ.

Након што је 9. српња 1941. године власти НДХ стријељале десет затвореника, затворени комунисти су у договору са члановима Градског комитета КПХ за Загреб организовали бег из логора у ноћи с 13. на 14. српња. У бијегу је учествовало 111 логораша, углавном комуниста.

Група од 111 хрватских комуниста и антифашиста је напала усташку стражу и ослободили су се. Након успешног бијега из логора, на договореном мјесту, умјесто другова, дочекали су их усташе и оружници и ликвидирали их.^[1]

Тада су убијени неки од најпознатијих комуниста и љевичарских интелектуалаца. Међу убијенима су Аугуст Цесарец, Иван Крндељ, Дивко Будак и многи други. Спасило се само њих 14.^[2]

Поводом ликвидације усташког агента Људевита Тиљка, усташе су за одмазду 8. спрња извели из логора Керестинец десеторицу логораша, међу којима и Божидара Аџију, Огњена Прицу, Отокара Кершованија, које су сљедећег дана стријељали у Максимиру.^[2]

Послије овог догађаја, логорашима је постало јасно да ће прије или после сви тако завршити. Већина логораша били су комунисти, те су одлучили да у сурадњи са својим партијским руководиоцима у Загребу, изврше пробој из логора у ноћи између 13. и 14. српња. Заточеници су извршили припреме за разоружање унутрашње страже, што је био њихов део задатка. Ово је био најтежи део задатка, јер заточеници нису имали никакво оружје. Задатак загребачке партијске организације био је организирања прихвата бјегунаца у околици логора на одређеним точкама за састајање.

Било је формирано пет ударних група за напад на стражу:^[3]

• Ударна група 1 (у саставу Јарослав Хвала, Милан Басић и Фрањо Сауха) преузела је задатак да разоружа стражара на стражарском мјесту у ходнику испред спаваоница заточеника.
• Ударна група 2 (у саставу Јурај Берманец, Нико Томић, Петар Корасић, Ћирил Брезовац, Стјепан Влахек, Валент Сух и Стјепан Шеремет) требала је разоружати стражаре у првој стражарској соби с десне стране ходника.
• Ударна група 3 (Изет Сујолџић, Лавослав Шрајер, Стјепан Јелић, Јован Кевић, Блаж Ваљин, Владимир Божац, Јосип Рендић, Винко Милинковић и Звонко Комарица) требала је разоружати стражу у другој стражарској соби на крају ходника.
• Ударна група 4 (Јожа Турковић, Петар Казић, Иван Клешћић, Антун Урак) имала је задатак разоружати заповједника логора и његова заменика.
• Ударна група 5 (Јосип Шибер и Владо Витасовић) требала је разоружати заповједника логорске страже.

Целокупном акцијом руководили су Дивко Будак и Андрија Жаја.

У заказано време, неколико минута после поноћи, Јосип Шибер почео је глумити грчеве на свом лежају. Басић је остао иза врата, а Хвала је позвао стражара у помоћ. Кад је стражар дотрчао у ћелију, робијаши су га разоружали, али је притом опалила пушка и узбунила логорску стражу. Послије узбуне, све ударне групе ступиле су у акцију. Док је прва нападачка група разоружала стражара на ходнику, друга група упала је у логорску канцеларију и нашла неколико пиштоља и бомби. Трећа група разоружала је заповједника страже и неке стражаре. Заповједник је послушао налог и позвао на предају стражаре забарикадиране у другој стражарској соби. Пошто им је обећано да неће бити стријељани, предали су се. Заточеници су се тако домогли још оружја. Затим су заповједника повели до главног улаза у логор и заповиједили му да и вањским стражарима нареди да положе оружје. Позвао их је и одмах су се предали.^[3]

Након пола сата борбе, комунисти су разоружали и унутрашњу и вањску логорску стражу, те се опскрбили са довољно оружја. Међутим, вањска организација је заказала и бјегунце нитко није дочекао изван логора. Убрзо су дошли до пута Загреб–Карловац, гдје су се поделили у две групе. Десно од пута отишли су Цесарец, Жаја, Грковић, Влахек, Лопандић и још тридесетак комуниста. У групи лево од пута остали су Крндељ, Турковић, Шибер, Лолић, Беговац, Томић, Обратил, Комарица, Дакић, V. Божац, Гавранчић и сви остали. Групе после раздвајања нису више успеле да успоставе везу.^[4]

Другу групу пресреле су усташе и напали ју 14. српња око 19 сати у ступничкој шуми. Живи заробљени били су Иван Крндељ, Павао Марковац, Људевит Кон, Марко Кон, Александар Турковић и Иван Казић. Усташе су их одвеле у станицу Раков Поток и тамо претукли и мучили, а затим превезли у затвор уулици Рачкога 9 у Загребу.^[5] Доо комуниста из ове групе успио се пробити из усташког обруча. Били су то Лолић, Беговац, Обратил, Божац, Вуковић и Дакић. У селу Доње Пургарије повезали су се са загребачком партијском организацијом и стигли у град. Послије су били упућени у партизанске одреде. Од свих њих, рат је преживио само Драгутин Дакић. Из обруча код ступничке шуме пробили су се још Комарица, Милинковић, Фројндлих, Јелић и Глумац. Рат је преживео Звонко Комарица. Погинули су вероватно на самом месту Шибер, Томић, Бабић, Гавранчић, Сујолџић, Куленовић, Ј. Кевић и Божић.^[3][4]

Прву групу опколиле су усташе код села Обрежа, истог дана већ око 14 сати. Њихова је ситуација била много тежа, јер су се морали пробијати дању. Милан Басић погинуо је јуришајући на усташе кундаком пошто је испалио посљедњи метак. Жаја и Влахек оставили су у пиштољима по један метак да живи не падну у непријатељске руке. Пробивши се до у близину Загреба обојица су починили самоубиство. Сам се убио из истих разлога и Славко Фрдеља.^[3]

Од осамдесет комуниста, колико их се пробило из логора, мало их се спасило. Два дана пушкарало се у околици и чак на прилазима Загреба на савској обали. Неки су убијени на Сави кад су већ допрли до града, други су погинули у шумарцима и на савским пољима. Трећи су били ухваћени живи и убрзо стријељани. Погинули су и неки комунисти који су им из Загреба похитали у помоћ. Међу њима је погинуо и Бранко Малешевић, командант лоше организоване групе која је требала да извана нападне логор �� прихвати заточенике пошто би се пробили напоље.^[3]

У писму од 2. колобоза 1941. године, члан ЦК КП Југославије, Едвард Кардељ, пише између осталог: »...да је акција на Керестинец завршила висе него с неуспјехом« ... и сматра »неодговорношћу која се данас не опрашта«. Писмо је упућено Јосипу Брозу Титу. Првих дана месеца августа, и Тито је писао Централном комитету КПХ оштро и критички о лоше изведеној акцији.^[3]

Једна од кључних личности у организовању спашавања из логора био је Словенац Јосип Копинич, иначе совјетски агент у Загребу. Он је, по одласку Тита и ЦК КПЈ у Београд, силом прилика и због својих амбиција, почео да све самосталније деловање. Залагао се за тезу да се због поделе Југославије и КПЈ треба прилагодити таквом стању. Сматрао је себе компетентним да самостално води организацију у Загребу, иако није желео раскид с Титом у Београду. Копинич је пред Коминтерном настојао да покаже како је способан изводити веома захтевне акције, а уверио је и Градски комитет КПХ Загреба да има мандат Коминтерне да потиче акције и самостално руководи. Тако је и дошло до неуспеха везаног уз акцију ослобађања логораша из Керестинца.^[6][7]

Централни комитет КПХ био је кажњен укором »због недовољне контроле и предузимања мера за извршавање акција које је ЦК КПЈ нужно поставио пред читавом Партијом у моменту разбојничког напада на СССР«.^[7]

Бијегу из керестинечког логора је представљао заплет 3. епизоде ТВ-серије Непокорени град под насловом Непокорени.

• Иван Јелић: ТРАГЕДИЈА У КЕРЕСТИНЦУ (Загребачко љето 1941.)
• Иво Голдштајн. Загреб 1941-1945. „Нови Либер“, Загреб 2011. година.

• Логор Керестинец
• Дивко Будак
• Андрија Жаја
• Аугуст Цесарец
• Јосип Копинич
• Бег из сремскомитровачког затвора 1941

• Портал Загреб се бори: Керестинец Архивирано 2012-01-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• Култура заборава - упознавање непознатог Загреба
• Трагедија интелигенције КПЈ