Prizrenska liga
Liga za odbranu prava albanskog naroda, poznata kao Albanska liga ili Prizrenska liga, bila je albanska politička organizacija osnovana 10. juna 1878. godine u Prizrenu, u tadašnjem Kosovskom vilajetu Osmanskog Carstva. Cilj Lige je bio borba za albansku autonomiju i ujedinjenje svih Albanaca u jedan veliki Albanski vilajet.
Prizrenska liga se suprotstavila odlukama Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Kneževini Crnoj Gori, nakon čega dolazi do oružanih sukoba sa Crnogorcima. Centralna ličnost ove lige je bio Ali-paša Gusinjski, koji je stekao veliki ugled svojim uspesima u bitkama protiv Crnogoraca 1855, 1879. i 1880. Pristalice Lige takođe podižu ustanak protiv osmanske vlasti 1879. godine i zauzimaju mnoge gradove. Turski Derviš-paša vojskom razbija albanski ustanak aprila 1881. godine i raspušta Prizrensku ligu.
Istorijat
urediOsnivanje
uredi
Albansko stanovništvo u Osmanskom Carstvu je živelo podeljeno u četiri vilajeta: Kosovskom, Skadarskom, Janjinskom i Bitoljskom. Prizrenska liga je osnovana nakon završetka Rusko-turskog rata (1877—1878) između Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Osmanskog Carstva, sa ciljem da spreči da oblasti na kojima je nastanjeno muslimansko ili albansko stanovništvo pripadnu susednim državama.
Sredinom 1878. godine su održani veliki skupovi albanskih predstavnika u Prizrenu; okupilo se preko 300 delegata iz svih krajeva gde žive Albanci. Na kongres u Bajrakli-džamiji došli su i predstavnici carigradskog kruga, na čelu sa Abdulom Frašerijem. Delegati sa Kosova, severne Albanije i Makedonije su bili za političko rešenje albanskog pitanja u sklopu Osmanskog Carstva, na bazi samouprave i oslobođenja od dažbina sultanu. "Južna" frakcija (uključujući carigradsku) je bila radikalnija, zahtevajući samostalnost Albanije i odricanje pokornosti sultanu.[1] Do kompromisa je došlo na zajedničkoj platformi autonomne Albanije. Formiran je Glavni odbor Lige od blizu 60 članova, i potom na javnom zboru u Prizrenu 17. juna 1878. obnarodovan politički program [2]:
- Albanci neće dopustiti da se njihove zemlje daju Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj ili bilo kojoj drugoj državi;
- sve oblasti naseljene Albancima koje su Srbija i Crna Gora ovim ratovima otrgle od Turske, da im se vrate;
- da se pošalju diplomatske misije u Evropu, na Berlinski kongres i kod dvorova;
- da se Albancima vrati samostalnost, da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada, već da ih oni sami između sebe biraju; i
- da sultan ne traži više od njih regruta i poreze.
Nakon što su zahtevi sročeni, dokumenat je potpisalo preko trideset viđenijih prizrenskih Albanaca i na njega je stavljen pečat [muhur] albanske zajednice.[3] Nakon toga, peticija je upućena sultanu i Berlinskom kongresu.
Berlinski kongres
uredi
Prizrenska liga je na Berlinskom kongresu istupala u ime albanskog naroda, boreći se za zaštitu graničnih teritorija na koje su pretendovale susedne zemlje. Liga je uputila memorandum Kongresu kojim se od velikih sila traži priznanje nacionalnog identiteta Albanaca i autonomije Albanije unutar Osmanskog Carstva.[4] Uz akciju kroz memorandume, Prizrenska liga je poslala i delegaciju pod vođstvom Abdul-beja Frašerija i Mehmeta Ali Vrionija u Beč, Berlin, Pariz, London i Rim. Cilj delegacije bio je da objašnjava i brani stavove memoranduma Prizrenske lige.[4] Međutim, Berlinski kongres je ignorisao memorandum Lige, a nemački kancelar Oto fon Bizmark je čak zauzeo stav da albanska nacija ne postoji. Albanskoj delegaciji nije dozvoljeno da učestvuje na Berlinskom kongresu. Albanske zemlje su tretirane kao deo Turske države, a Albanci kao turski građani, iako su se u to vreme borili protiv Turske.[5] Zbog takvog tretmana, albanski diplomata Abdyl Frashëri je protestovao:
Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubivi narod da ostane u ropstvu, ili još gore da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira, jer Albanci nikada neće prestati da se bore za svoju nezavisnost.[6]
Odlukama Kongresa, neka pretežno muslimanska naselja kao Plav i Gusinje, predata su Crnoj Gori, dok su Srbiji predata četiri okruga (Niš, Pirot, Leskovac i Vranje) u kojima je živeo veliki broj Albanaca.
Arbanasi su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbansko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severnoalbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu.[7]
Iako je članovima 35 i 39 Berlinskog ugovora jasno istaknuto da u novopripojenim krajevima muslimani i hrišćani treba da uživaju jednaka građanska i politička prava i slobodno raspolažu svojom imovinom[8], u Srbiji dolazi do masovnih progona albanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti[9]. Zbog nepoštovanja Berlinskog ugovora, Albanci su uputuli diplomatskim predstavnicima velikih sila peticiju u kojoj se kaže:
...Situacija je teška u svim aspektima života. Izgubili smo sve što smo imali... Srpska vlada se ne pridržava Berlinskog ugovora; konfiskovala je našu imovinu, oduzela nam je svu živinu, letinu i ostalo, stoga pitamo velike sile da se umešaju u zaštitu naše imovine.[10]
Zbog kapitulacije Turske na Berlinskom kongresu Liga ulazi u fazu otvorenog suprotstavljanja turskim vlastima, pokušavajući da oružanom akcijom spreči izvršenje odredaba Berlinskog ugovora.[2] Na pokušaj Turske da povrati red na Kosovu uzvraćeno je masovnom oružanom pobunom: u Đakovici je 26. avgusta 1878. ubijen Mehmed Ali-paša, koji je tamo upućen radi smirivanja.[2]
Oružani otpor
urediAlbanci su za najveću nepravdu Berlinskog kongresa smatrali "legalizovanje srpsko-crnogorskog nasilja i okupaciju albanske zemlje".[5] Odredbama ugovora, Crnoj Gori su predata pretežno muslimanska naselja Plav i Gusinje, koja su Albanci branili oružjem. Crnogorci su vodili dve bitke sa dobrovoljcima Lige, kod Novšića i Murina, ali nisu uspeli da savladaju otpor Albanaca.[4] Zbog nesprovođenja odredaba Kongresa, Crnoj Gori su ponuđene teritorije Hota i Gruda u zamenu za Plav i Gusinje. Međutim, opet su se suprotstavili dobrovoljci Lige i onemogućili predavanje teritorija.[4] Na kraju su velike sile Crnoj Gori kao kompenzaciju ponudile teritoriju Ulcinja. Poslale su međunarodnu flotu kojom su izvršile demonstraciju sile pred Ulcinjem, stavivši do znanja Porti da se međunarodne odluke moraju izvršiti. Nakon toga, energičnom akcijom skadarskog komandanta razbijen je otpor Liginih dobrovoljaca, zauzet je Ulcinj i predat je Crnoj Gori.[4] Na jugu, Ligini dobrovoljci su uspeli da spreče predavanje Grčkoj dela Epira.[4]
Tokom godina borbi oko granica, Liga je ojačala i počela sve odlučnije da postavlja zahteve Porti. Albanci su zahtevali od Turske autonomiju za Albance, i ujedinjenje u jedan vilajet. Porta je ovo odbila, i počeo je albanski ustanak 1879. kojim je turska vlast svrgnuta u Vučitrnu, Prizrenu, Đakovici, Prištini, Peći i drugde.[11] Maja meseca 1880. Liga potpuno otkazuje poslušnost Porti i na Kosovu nastaje dvovlašće.[2] U Skadru dolazi do zajedničkog okupljanja svih Albanaca, hrišćana i muslimana. 10. aprila 1880. izdata je proklamacija sa zahtevima:
- unutrašnja autonomija za sve albanske zemlje;
- knez izabran voljom naroda, sa naslednim pravima;
- paušalno plaćanje godišnjeg danka;
- pravo na pomoćnu vojsku;
- uklanjanje svih osmanskih trupa;
- postavljanje domaćih činovnika;
- uspostavljanje diplomatskih odnosa između autonomne Albanije i Porte.
Na ovoj političkoj platformi organizovan je ustanak protiv turskih vlasti.[2]
Raspuštanje Lige
uredi
Turska je, kao odgovor, poslala vojsku na čelu sa zloglasnim Derviš-pašom da razbije ustanak na Kosovo i Albaniju. Vojska tokom marta-aprila 1881. ulazi u Prizren, Đakovicu i Peć. Na jesen iste godine ulazi u Ljumu i Debar, i postepeno u celu Albaniju od severa do juga. Albanski pokret je u krvi ugušen. Turska je vojnom akcijom razbila dobrovoljce Lige, a njihove vođe pohapsila i poslala u progonstvo.[4] Do kraja 1882. internirano je u Malu Aziju oko 3000 Albanaca, s ciljem da se potpuno iskoreni mreža organizacija Albanske lige.[2]
Međutim, ovo smirenje je bilo samo privremeno, jer ponovo izbijaju nemiri po pašinom povratku u Carigrad. Lokalne bune niču 1883. i 1884. godine.[12]
Nasleđe
urediIako je Prizrenska liga prestala da postoji, Albanci su nastavili da igraju važnu ulogu u mladoturskom pokretu. Teritorija Albanije, Kosova i Makedonije glavna su poprišta na kojima se odigravala Mladoturska revolucija. Međutim, kada su se mladoturci učvrstili na vlasti, nisu ispunili obećanja u pogledu autonomije Albanije, već su tražili strogi centralizam, uvodeći turski kao jedini jezik administracije i zabranjujući albanske klubove širom zemlje. Ovo je vodilu erupciji nezadovoljstva i oružanoj pobuni Albanaca na Kosovu i Albaniji juna 1909. koju su Turci krvavo ugušili maja 1910. godine.[4]
Literatura
uredi- Jovan Hadživasiljević, Arbanaska liga, Beograd, 1909.
- B Stulli, Albansko pitanje (1875-1882), Rad JAZU 318 (1959), 287-391.
- George Gawlrych, The Crescent and the Eagle, (Palgrave/Macmilan, London, 2006), ISBN 1-84511-287-3
- Raymond Zickel and Walter R. Iwaskiw (1994). "Albania: A Country Study ("The Rise of Albanian Nationalism")
- Nuray BOZBORA, THE POLICY OF ABDULHAMID II REGARDING THE PRIZREN LEAGUE[mrtav link]
- Robert Elsie, Historical dictionary of Kosova
- The Albanians in Yugoslavia in Light of Historical Documents Arhivirano 2007-02-05 na Wayback Machine-u
- Dimitrije Bogdanović, Prizrenska liga 1878-1881.
Reference
uredi- ↑ J. Hadži-Vasiljević, Arban. liga, 39.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu[mrtav link]
- ↑ J. Hadži-Vasiljević, Arban. liga, 40-42.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И КОСОВО – ПРЕГЛЕД 1878-1914
- ↑ 5,0 5,1 „Isterivanje Albanaca i kolonizacija Kosova I (Istorijski institut u Prištini)”. Arhivirano iz originala na datum 2008-09-20. Pristupljeno 2009-11-15.
- ↑ Historia e Shqipërisë, II (History of Albania, II). p. 204.
- ↑ Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 82) Prosveta, Beograd, 1950.
- ↑ Jovan Ristić, Diplomatska istorija Srbije (1875-1878), knjiga II, deo II, Beograd, 1898, str. 256-264.
- ↑ „Vaso Cubrilovic, Expulsion of the Albanians (1937)”. Arhivirano iz originala na datum 2019-09-04. Pristupljeno 2009-11-15.
- ↑ Dr Sabit Uka, Vendosja dhe pozita e shqiptarëve në Kosovë, 2, Priština, 1994, str. 25.
- ↑ Vojna enciklopedija, Beograd, 1972., knjiga četvrta, strana 655.
- ↑ Vojna enciklopedija, Beograd, 1972., knjiga četvrta, strana 656.