Nostalgija Quotes

“Povratak se na grčkom kaže nostos. Algos znači patnja. Nostalgija je, znači, patnja izazvana neostvarenom željom za povratkom. Za to osnovno značenje većina Evropljana može da se posluži rečju grčkog porekla (nostalgia) i drugim izrazima koji svoj koren imaju u njihovom jeziku : anoranya, kažu Španci; saudade, kažu Portugalci. U svakom od jezika, ove reči nose drugačiju semantičku nijansu. Najčešće označavaju samo tugu izazvanu nemogućnošću povratka u domovinu. Tugovanje za domovinom. Tugovanje za zavičajem. To se na engleskom kaže : homesickness. Ili na nemačkom : Heimweh. A na holandskom : heimwee. Ali to je samo prostorno ograničenje jednog sveobuhvatnog značenja. Jedan od najstarijih evropskih jezika, islandski, dobro razlikuje ta dva izraza : soknudur : tugovanje u opštem značenju, heimfra : tugovanje za domovinom. Česi, pored reči nostalgija, pozajmljene iz grčkog, imaju za taj pojam i sopstvenu imenicu, stesk, i njoj odgovarajući glagol; najdirljivija rečenica na češkom glasi : stzska mi se po tobe : tugujem za tobom, ne mogu da podnesem bol zbog našeg rastanka. Na španskom, anoranza nastaje od glagola anorar (tugovati) koji dolazi od katalonskog glagola enjorar, koji je, pak, izveden od latinske reči ignorare. Pod tim semiotičkim osvetljenjem, nostalgija se javlja kao patnja zbog onoga što ne znamo. Ti si daleko i ne znam šta se dešava sa tobom. Moja je domovina daleko i ne znam šta se tamo događa. Neko jezici iamju poteškoća sa nostalgijom : Francuzi mogu jedino da je izraze imenicom grčkog porekla, a nemaju glagol; oni mogu da kažu : je m' ennuie de toi ali reč s' ennuzer je slaba, hladna, u svakom slučaju previše lagana za jedno tako ozbiljno osećanje. Nemci retko koriste reč nostalgija u njenoj grčkoj formi i više vole d akažu : Sensucht : tuga za odsutnim; ali Sehnsucht može da se tiče onoga što se zbilo kao i onoga što se još nije (nova pustolovina) i ne uključuje obavezno ideju nostosa; jer da bi se u reči Sehnsucht uključila ideja povratka, treba dodati neku od odredbi : Sehnsucht nach der Vergangenheit, nach der verloren Kindheit, nach der ersten Liebe (tuga za prošlošću, za izgubljenim detinjstvom, za prvom ljubavi).

Odiseja, epopeja koja je rodonačelnik priče o nostalgiji, rođena je u zoru antiučke grčke kulture. naglasimo i to : Odisej, najveća lutalica svih vremena, ujedno je i najveći nostalgičar. Otišao je (bez vidljivog zadovoljstva) u trojanski rat koji je potrajao deset godina. Potom je požurio da se vrati na svoju rodnu Itaku, međutim, svađe bogova produžiše njegovo stradanje najpre na tri godine ispunjene najčudnovatijim događajima, a potom na još narednih sedam kao talac i ljubavnik boginje Kalipso koja ga, zaljubljena, nije puštala da napusti njeno ostrvo.

Na kraju petog pevanja Odiseje, on joj kaže : "Stoga se, boginjo gospo, ne srdi na me, ja znadem veoma dobro da se Penelopa mudra i licem i veličinom na oči neznatnija čini; ona je smrtna, a ti si vekovita i vazda mlada; ali i takvu ja je žudim i jednako želim domu svojem da dođem i ugledam povratku danak!" I Homer nastavlja : "Tako Odisej reče, i spusti se mrak, jer sunce se već smiri, a njih oboje uđu u prostranu špilju pa se ležeć jedno kraj drugoga ljubiše slatko.”
― Milan Kundera, Ignorance

“Ljudi, koji silno pate za zavičajem, mijenjaju se. Oni zatvaraju oči pred drugim stvarima i gube sposobnost zamjećivanja lijepog.”
― Sofia Lundberg, Den röda adressboken

“Mislila sam da ću umaknuti tamnomu oblaku uspomena - zato sam se prijavila na ovo putovanje. Sada vidim da svijet nosimo sa sobom kamo god da krenemo. Znam da se moramo tome oduprijeti. Je li to moguće? Nadam se jest - ne, nadam se da jest! Svaki je čovjek svijet za sebe, čitav svemir, zapravo.”
― Michael D. O'Brien, Voyage to Alpha Centauri

“Ti si se nakon toliko godina našao u kraju, gdje si proživio svoje prve i najsretnije dane, i ja iz iskustva znam kako je to. Čovjek se baci u onu sretnu prošlost kao u toplu, mjesečnu noć. Sve u njemu jeca od razdraganosti. Pa makar ga život po stoputa okrutio, postaje sentimentalan. Eto - to je ono što ti ne smiješ. Sentimentalnost nije pravi, jaki osjećaj, neg mekana bešika, u koju polažemo naše prekomotno srce.”
― Milan Begović, Dunja u kovčegu

“Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Tek kad dođem do austrijske i naše
granice, zaustavim se. I, polako, predjem preko
granice. Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti: o
Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u
kolima. Spustim prozore, gledam oko sebe i - slušam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro
žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag.”
― Dragoslav Mihailović, Кад су цветале тикве [Kad su cvetale tikve]